“Ne zanima me kako da budem najbogatiji čovek na groblju. zanima me kako da svako veče legnem u krevet uveren da sam danas uradio nešto sjajno” zapisa naš Stevan, najbogatiji meštanin sela Z., zapisa i pročita još par puta sa osmehom na licu.
„Tako“ pomisli on samozadovoljno „sad mogu leći da spavam, dobar sam posao ovom mišlju uradio danas“. Voleo je tako Stevan da privredi nešto za naše malo selo pre počinka. A ponajviše da privredi nekom mudrom mišlju, da ostane nešto značajno budućim naraštajima. Učio je ljude da pecaju, a nije ih samo hranio ribom, umeo je često da pomisli nakon iščitavanja svojih citata. I kao što je rečeno, to je najviše činio pre počinka, jer je znao da se nakon toga najlepše spava. Sanjao je Stevan svoje nagrade nakon toga, jer, velikom čoveku kao što je on, drugačija pohvala nije trebala osim one koju sam usni. Pa nije red biti nezahvalan i tražiti od drugih pohvale, ipak on to čini iz nesebičnih razloga, takođe je govorio sebi…
Pred spavanje je Stevan imao još jedan ritual, ne toliko zadovoljavajući, ali ipak bitan za miran san. Voleo je da popije čašu toplog mleka koju mu donese pripravnik i da posluša bilans dnevnog poslovanja njegove fabrike za otkup i preradu jabuka.
I, ležeći tako pospan, pijući mleko (a sa malopređašnjim citatom u njegovom srcu) slušao je pripravnika.
„Danas ste zaradili 377 miliona dolara“
„Uh“ reče protežući se „pa to je sjajno, sad tek mogu leći“
I kako reče leže i zaspa snom pravednika.
…
Sladak san ubrzo stiže. Sanja tako Stevan svoju fabriku i radnike u njoj. Sanja njihove plate koje su dovoljne za veknu hleba i zadovoljan je- ti radnici su ipak siti. Negde nemaju ljudi ni veknu.
Sanja svoje radnike, njegove zemljake sela Z., kojih ima samo milion od 16 do 20 godina. Zadovoljan je- zapošljava omladinu! Bolje mladi da rade nego tamo da… ma neće ni da završi misao, neće da kvari snove.
Sanja svoje radnike i njihovo desetočasovno radno vreme. Zadovoljan je- sve te mlade ljude time sklanja sa ulice. Uostalom, nakon posla imaju 14 sati za odmor, i više nego dovoljno. Jadan Stevan Dž. spava samo 6 sati dnevno, iako mu je taj san jedina nagrada, kao što rekosmo. Šta će, pročitao negde da je tako zdravo…
Sanja svoje radnike kako prebiraju jabuke na traci i zadovoljan je. Neko bi rekao da je to monoton posao, ali on zna da im tako čini uslugu. Takav posao ne iziskuje razmišljanje, neće ih boleti glava kao njega. Ipak on svaki dan brine roditeljski o njima, zna on kakva je muka misliti. Uz to mora brinuti kako svaki dan nešto sjajno da učini (uz ovo se seti u snu svoje malopređašnje misli pa se sklupča slatko kao mačka u krevetu).
Sanja i svoju fabriku, njen izgled spolja pa je zadovoljan. Imao je do skoro problema strašnih, pokušali neki radnici da izvrše samoubistvo iskačući kroz prozore. Mora da je zbog svakojakih gluposti na televiziji, mislio se. Iskvariše razni mangupi omladinu. Mislio se dugo kako da im pomogne i smislio- podićiću zaštitnu mrežu oko fabrike. Pa oni kad, bog zna zašto, iskoče da se ne osakate ili poginu. I sanja tako svoju fabriku sa mrežom oko nje, zadovoljan je- spašava ljudske živote!
Sanja tako Stevan i uživa, prosto sreća curi iz njega…
…
Šestog sata nakon prvog sna zvoni sat. Stevan ustaje zadovoljan, proteže se i misli „e tako! Dosta je bilo zaslužene pohvale za danas, treba nešto i za druge uraditi. Nije jedino moja sreća bitna na ovom svetu.“
Marko Ćurčić
ШАХТ 
Zanimljiva priča.
Koliko god sebe zavaravali da nam je važnija duhovnost od novca, bez novca se ne može, pa se žili sve više.
LikeLike