Otklapanje šahta / Psihologija

Šta znači “ludilo”?

Dekica od oko 60 godina sede brade i raščupanih nekoliko sedih vlasi. U  dugačkom mantilu zlatne boje. Pohabanom. Zapravo, sve što ima na sebi izgleda pohabano. Pantalone, ranac i cipele, zlatne boje. Takođe pohabane. U jednoj ruci nosi gomilu slika koje bi se u nekom muzeju savremene umetnosti mogle podvesti pod “starinske nadrealističke slike neprocenjive vrednosti“. Međutim, u njegovim rukama, to je samo gomila smeća. Onome što nosi u drugoj ruci svakako poklanja mnogo više pažnje. A to su ogromne cipele zlatne boje, baš kao i njegove. Dekica ih drži za dugačke zlatne pertle i viče toliko da odzvanja ceo Plato: „Budi gospodar današnjeg dana! Vaše cipele su smrt za stopala, leđa, kičmu! Kupite ove cipele i nećete imati više problema! Cipele za muškarce, za žene, za studente, za vaše profesore! Svi imaju loše cipela i zato njihovi tabani pate! Budi gospodar današnjeg dana!”

Ljudi ga zaobilaze u širokom luku i okreću glavu, praveći se da ga ne čuju i ne vide. Tako je najlakše. Čuju se komentari : “Bože me sačuvaj!”, “Pomeri se od njega, vidiš da je lud!”

A šta uopšte  znači biti „lud“?

mental illness

Na to pitanje je teško odgovoriti, jer ni Američka psihijatrijska asocijacija koja se bavi mentalnim proremećajima, nije našla odgovarajuću definiciju. Odgovarajuću definiciju ”ludila“ je i nemoguće naći, iz nekoliko razloga. Prvo, biti nenormalan ili poremećen ukazuje na to da se od nečega odstupa, tj. odstupa se od normalnosti, od nekog „reda“ koji se “poremetio“. Ta normalnost i red su, naravno, ustaljene društvene norme. S obzirom da su one u svakom vremenu (i prostoru) različite, ne može se odrediti definicija mentalnog poremećaja. Pritom, potrebno je da ovo odstupanje od normi bude individualno. Postoje mnoge grupacije ljudi koje odstupaju od društvenih normi, ali one se ne smatraju poremećenim, jer poštuju norme i ideje grupe. Rečenica “Neću sam da se blamiram” to tačno i opisuje. Odnosno: “Ako radim nešto čudno, bolje je da to radim s nekim, inače ću biti proglašen ludim”. Drugo,  nemoguće je odrediti potrebnu količinuodstupanja od normalnosti da bi se neko proglasio “mentalno bolesnim“. Ono što je sigurno je da ta količina odstupanja treba da bude velika. Tako na primer, kada neko voli muziku više nego što je to normalno, kažemo da je lud za muzikom. Isto tako, svi volimo ljudima da se predstavimo kao “otkačeni” ili” ludi”, ali ono što mi volimo kod sebe da smatramo “otkačenim”, daleko je od onoga što bi se dijagnostifikovalo kao psihički poremećeno.

Dakle, koliko tačno je potrebno da neko “poremeti“ da bi se proglasio psihički poremećenim?

Na to pitanje nemoguće je dati odgovor. Pre svega, zbog toga što mentalna bolest nije kategorija, tj. ne možemo reći da neko jeste ili nije psihički poremećen. Ne postoji linija koja odvaja zdrave od bolesnih. Pre bi se reklo da je to jedna dimenzija na čijem se jednom kraju nalazi mentalna bolest, a na drugom mentalno zdravlje, pa bi svako mogao da se locira između te dve tačke. Uz to treba imati na umu da niko od nas nije potpuno psihički zdrav, jer je stanje potpunog psihičkog zdravlja nemoguće. Psihičko zdravlje se definiše kao stanje potpunog zdravlja i blagostanja. Tako da je ka njemu moguće samo težiti, ali ne i dostići ga.

label

Prema tome, ne postojimo mi koji smo zdravi i oni koji su bolesni. Mentalne probleme ima svako od nas u manjoj ili većoj meri, samo je pitanje u kom trenutku će njih društvo etiketirati kao psihičku bolest. Tako je bilo vrlo moguće da ste se jednog jutra probudili i shvatili da imate anoreksiju, iako ste prethodnog dana sa istim brojem kilograma bili zdravi. Ono što se promenilo je novo izdanje Dijagnostičke i statističke klasifikacije mentalnih poremećaja, u kojoj su kriterijumi za dijagnozu anoreksije od danas drugačiji. Prema tome, određenje “ludila“ ne zavisi samo od društva, već i od određene grupice ljudi koja (na drugom kontinentu, u drugoj kulturi) određuje kriterijume mentalne bolesti. A verovatno i od farmaceutskih kompanija.

Upravo je ova etiketa ono što ljudima sa mentalnim problemima predstavlja najveći problem. Stigma kojoj su svakodnevno izloženi je veći problem od samog poremećaja. Na svakom koraku se susreću sa uptinim pogledima, iščuđavanjima i izbegavanjima. Nije redak slučaj da ljudi kada saznaju za dijagnozu, prekidaju svaki kontakt sa svojim dotadašnjim prijateljem. I ne samo to, oni su i zvanično stigmatizovani. Ljudi koji su etiketirani kao mentalno bolesni ne mogu da stupe u radni odnos. Ne samo od okoline, već od strane države su proglašeni nesposobnima. Celo društvo im okreće leđa, a oni sa čijim odlaskom se najteže nose, članovi porodice. To ni ne čudi, s obzirom da nikada nije etiketiran samo etiketirani, već čitava njegova porodica. Ubrzo se u svakom njenu članu počinju tražiti neke naznake bolesti. “Iver ne pada daleko od klade” i slične poslovice su omiljene kada se počne izbegavati i porodica etiketiranog. Svakodnevno izloženi predrasudama i poniženjima, oni gube ono što nas čini ljudima: dostojanstvo.

e893d21cb39e609063fa0247be94a367

Šta je, onda, mentalni poremećaj?

Najkraće rečeno, ono što čini mentalni poremećaj je odstupanje od društvenih normi i poremećenost mentalnih funkcija (u odnosu na pređašnje stanje ili u odnosu na stanje većine vršnjaka). Međutim, ne treba da zaboravimo da je bilo koji mentalni poremećaj samo reč. Mnogi teoretičari smatraju da je mentalni poremećaj samo društvena konstrukcija. Ali, mi nećemo otići tako daleko. Međutim, ono što jeste činjenica da je šizofrenija samo jedna reč. Bulimija takođe. Simptomi koji stoje iza ovih poremećaja nisu reči i oni zaista postoje. Međutim, oni nastaju zbog različitih uzroka i kod svakog se ispoljavaju na različiti način. Prema tome, trebalo bi da budu tretirani simptomi a nepsihički poremećaj. Ovo je veoma bitno jer se (kao i previše puta u psihologiji) dešava reifikacija pojmova. Stvaramo “bolest” kako bismo pod nju podveli simptome, a potom nam ta “bolest” služi da objasnimo te iste simptome. I diktira kako da ih izlečimo. Najveći problem je možda taj što jednom etiketiran kao “psihički bolestan“ ne može da ozdravi. Zbog toga što mu društvo to ne dozvoljava. Jednom “lud” biće “lud” zauvek, bez obzira na to koliko se njegovo stanje promeni.

A moguće je da dekica s početka priče nije bio daleko od istine?

mental-illness2

A zbog čega se plašimo “ludaka”?

(Nastaviće se…)

Sonja Sudimac

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s