Buđenje

Vrlo angažovane kontemplacije

Dugo nisam ozbiljno i naširoko bio društveno angažovan na mrežama. Nekad letargija, nekad pak nedostatak vremena, a bogme i inspiracije. Tek, ranije sam češće oplitao, razvezivao i pr(a)skao. Onda sam prestao. Tek tako. Čak sam pomislio da sam se zapravo „izlečio“ od toga, ali, ne lezi vraže, to je prosto nemoguće, bar u mojemu slučaju. Tako da za svoje prvo obraćenje u okviru ove e-mikrosredine, počeću onako kako smatram da valja svaki početak ustanoviti – nekim ključnim rečima i važnim problemima. A onda ću se truditi da idućim tekstovima pokrivam upravo teme iz ovog svog, hajde da ga tako uslovno nazovem, lirskog prologa, da se ne libim da budem subjektivan, ali ni da se služim nekim višim intelektualiziranjem, jer reče mi neko onomad da bi želeo da čita subjektivne ali nepretenciozne stavove mladih ljudi, pošto je objektivnost za dosadne akademike, a pretencioznost za nosooblakoderce, što može da bude teže no što izgleda. Ali ja probam, ja probam!

Dakle, koliko puta i ko sve treba da nam (po)kaže da: moramo prvo da pogledamo i sredimo sebe i svoju kuću, svoje dvorište – mi ćemo da probamo to ovim blogom; da moramo da prestanemo da se krijemo iza ideje velike grupe, mase, jer nas to kao pojedince apsolutno degradira; da je individualna odgovornost daleko bitnija, i fatalnija, od kolektivne koja je samo zbir nekih individualnih neodgovornosti; da ne smemo da se bezgranično opuštamo, upuštamo i prepuštamo nikome, ničemu i ni u čemu, naročito ne ovde i sada; da ne smemo da zaboravimo da mislimo, da (se) pitamo, da preispitujemo, da potpisujemo, da ne potpisujemo, da viknemo kad treba i da izađemo napolje kad treba, a sad treba; da premeravamo, da iskopavamo, da udarimo ali i pomazimo sebe, i pomazimo ali ne udarimo druge, druge samo da bockamo, i štreckamo, i polivamo hladnom vodom, ali ne nužno da to snimamo i publikujemo; da treba da spavamo ali da ne prespavamo život; da maštamo zatvorenih očiju, ali da ne žmurimo bez prestanka; da gledamo gore, u sunce, mesec, zvezde, ali da ne zaboravimo da mnogo više gledamo oko sebe i u sebe; da kažemo „ne“ kada osetimo da je to ispravno, da dobro razmislimo pre nego kažemo i „ne“, i „da“; da plačemo, smejemo se, vrištimo ili ćutimo kad god nam to treba, ali da razmislimo o tome zašto to radimo i ima li to smisla; da budemo hrabri, ali da ne srljamo, da cenimo hrabrost i progresivnost, da budemo snažni, ali nikako da tu snagu merimo mišićima; da držimo do ličnog integriteta, ali nipošto ako počiva isključivo na sujeti, bandoglavosti, neznanju ili bilo čemu sličnom.

Zatim, treba da shvatimo šta je tačno ta kultura, koliko je važna i koliko je zapravo uopšte ima, ili nema; kako bi moglo da bude sa njom, a kako nam je bez nje; da je bitno da rade institucije kulture, ali da je još bitnije ko u njima i kako radi – da se pozorišta umiju svežom vodom, da se muzejima skinu lanci sa ruku, da bioskopi ponovo progledaju, da se u biblioteke sliju svi vitamini; da fakulteti budu kutovi u kojima se osećamo važnim i poštovanim, a ne nužnim zlom, kolateralnom štetom, miševima koji napuštaju brod…

Potom, neobično je važno da sloboda ne bude reč koja se čuje iz zvučnika, vidi na ekranima ili čita sa papira, da ona ne bude tampon kojim zapušavamo krv koja lipti iz nosa ili  broš kojim pokrivamo fleke i rupe, da ne bude velika, šarena luša koju nam tutnu u ruke da ne bismo mogli da uhvatimo pravu slobodu koja nam beži niz slivnike i otiče nekim kanalima negde tamo; neka sloboda bude naš beleg, neka bude naša pesma.

A onda nek se slobodi priključi po refrenu i tolerancija, i tako da stvorimo novu himnu mladosti. Neka nam kao mladež usred belega stoji jednakost, i tako da svi imamo svoje oblike i boje, i veličine i teksture, i da svi budemo slični u svojoj različitosti. Neka nam lepota bude istetovirana i na grudima, i unutar očnog kapka, i neka tragovi naših cipela, i kaplje znoja, suza, parfema i uzdaha, ostavljaju za sobom tragove reči lepota.

Ja dižem ruku uvis, mašem, zamahujem, osmehujem se i udaram sebi poslednji šamar ako od svega što želim da uradim ostane samo poezija.

Đorđe Živadinović Grgur

*verziju na španskom i engleskom jeziku možete naći na španskoj verziji bloga:

http://nohaycloacas.wordpress.com/2014/12/01/very-engaged-contemplations/

Advertisements

One thought on “Vrlo angažovane kontemplacije

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s