Umetnost

Apologija građanske klase umetnika

Nije redak slučaj da nam se neko iz sfere umetnosti obrati sa ciljem da nam skrene pažnju na određen društveni problem. Glumci, muzičari, slikari, reditelji i ostali kulturni radnici često, koristeći pažnju koja ide uz ovu vrstu posla, postavljaju politička pitanja i određuju svojevrsne dijagnoze za te iste probleme o kojima govore. Za paradigmatičan slučaj će mi poslužiti tekst Gorana Markovića u Politici[1]. Šta predstavlja ovakav čin i kako ga treba čitati?

Pre svega, pohvalno je što se mnogi od umetnika usuđuju da javno kažu “da je car go“. Međutim, moraju se postaviti sledeća pitanja: Šta umetnike kvalifikuje za tu povlašćenu poziciju? Zašto im se daje toliki prostor? Koju ideologiju reprodukuju?

Za umetnike se kaže da su kulturna elita, te da sem talenta poseduju određen stepen obrazovanja. Njihova delatnost, dakle umetnost je subverzivna jer uvek problematizuje i kritikuje vlast na ovaj ili onaj način. Dakle, samo bavljenje umetnošću se može podvesti pod kritičku delatnost. Da li je to dovoljno za malo radikalnije promene u društvu? Mislim da ne ali to sad nije tema. Tema je  umetnik koji stupa u javnu arenu i privatno, izvan umetničke forme (bez uvijanja u oblande) kritikuje. O kakvoj se kritici radi?

Krenuću od Markovićevog teksta. On svoje zapažanje zasniva na razlici između ciljeva dve grupacije: umetnika i drugih javnih delatnika. Umetnici, veli on, rade na tome da izgube stid dok “ostali koji nastupaju javno, od striptizeta, učesnika raznih „rijalitija” pa do, zašto da ne, političara… ne prevazilaze sopstveni stid već rade na tome da postanu – besramni.”[2] Ne ulazeći u problematiku čudnog terminološkog para – “ostajanje bez stida” i “besramnost” Marković kaže dalje kako “likovi koje glumac igra mogu biti lažovi i licemeri, ali cilj umetničkog dela je da to razotkrije i pokaže u pravom svetlu.”[3] Iz ovoga možemo da zaključimo dve stvari: Umetnici su svojevrsni agenti u službi istine i njihovo oslobađanje od stida je stvar tehničke prirode jer oni pre svega žele da dođu do istine. Striptizete, učesnici rijaliti programa, političari i drugi javni učesnici postupaju besramno jer njihov cilj nije dolazak do istine već to da budu besramni, po Markovićevim rečima. Da li je ovo pravilan uvid? Mislim da nije.

Slažem se da ovi ljudi pristaju na dozu srama koja im se spočitava ali ne bih rekao da im je ona cilj. Za političare bih rekao da žele moć, novac i ostale povlastice. “Hod preko leševa” je sredstvo, a ne cilj. Da se razumemo, političare treba kritikovati jer su oni ti koji odlučuju i imaju moć. Stavljati ih u isti koš sa stritizetama i ljudima koji žele do novca i slave preko rijalitija je veoma površno i pokazuje osnovnu manu kulturnih delatnika koji sebe smatraju intelektualcima. Oni se postavljaju kao mejnstrim sociolozi čija “stručnost” dolazi usled popularnosti, a ne obrnuto. Striptizete su devojke na margini društva, osuđene da se bore kako znaju i umeju. Prostitutke takođe. Misliti da im je cilj da budu besramne je prosto nepoznavanje pravog stanja stvari. To je konzervativno shvatanje koje morališe nad pojedincima ignorišući sistemski problem, pa se pojedinci vide kao uzrok, a ne posledica. Oni prosto rade ono što njihova pozicija i okolnosti u društvu nalažu.

Možemo da idemo korak dalje i da Markovićev tekst tumačimo kao odbranu pasivnih umetnika koji “samo rade ono što znaju” i misle da time dovoljno privređuju političkoj borbi. U tom kontekstu bi za intelektualce trebalo reći da “individualno, neki od njih politički mogu da se proglase revolucionarima, i to hrabrim. Ali kao socijalna grupa, oni ostaju “nepopravljivo” sitnoburžoaski u ideologiji.”[4] Sitnobužoaski kod Markovića je odbrana jedne grupacije kojoj sam pripada. To je apologija građanske klase umetnika. Klase koja jedina sme bez srama (ne besramna!) da egzistira u javnom prostoru.

Onda nas i ne iznenađuje zašto se za kulturne delatnike čuva naslovna strana i zašto ih često čujemo kako govore o društvenim problemima. Oni za vlast (a i za kapitalizam) ne predstavljaju problem jer se ne bave sistemskim problemima već individualnim. Oni bukvalno rade u interesu vladajuće ideologije. Parafrazirajući Kropotkina se može reći da je prostor za kritiku dozvoljen onima koji nikakvom opasnošću ne prete buržoaskom društvu, onima koji su za njega zanimljivi, ali ne i opasni.”[5]

Dušan Arsovski

 

 

 

[1] http://www.politika.rs/sr/clanak/344720/Kolumnisti/Stid

[2] Ibid.

[3] Ibid.

[4] Luj Altiser, “Filozofija kao oružje revolucije”, 1968.

[5] Petar Kropotkin, “Anarhija”, 1912.

 

Advertisements

One thought on “Apologija građanske klase umetnika

  1. Pingback: Sistem nas i dalje laže | ШАХТ

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s