Umetnost

Imaju li evropske metropole dušu?

Ponekad se zaista zapitam da li evropske metropole imaju dušu? Na prvi pogled Madrid je mravinjak. Kao svaka evropska metropola. Nigde ne možeš da makneš bez vremeplova sazdanog od tunela, poznatog kao metro. Bez prozora, bez vazduha, bez ideje gde se nalaziš. Nije ni bitno, jer u ovako velikom gradu si ionako potpuno bespomoćan i prepuštaš se onima koji vode. Nadaš se da oni znaju kuda treba. U stvari, ni ne nadaš se, samo ideš za masom. Besmisleno veliki centri sa još besmislenijim načinom trošenja novca zatvorili su ljude u hrčkov točak zvani “Radi od 8 do 4, da bi trošio od 4 do 8.” Kapitalizam u svom punom sjaju.

snežana

Tabakalera, Madrid, umetnik nepoznat (meni).

Međutim, kao što počeh- “na prvi pogled”. Kada se pročaprka malo dublje, otkrije se da je još nešto ostalo od života u svom tom egoističkom slepilu. U Madridu jedno od tih mesta je Tabakalera[1], stara fabrika duvana.

Tabakalera se nalazi u kraju Lavapies (što bukvalno znači: pere noge), koji sa Madrida bar malo spira kapitalističku prljavštinu. Lavapies je poznat kao kraj koji nije preporučljiv, jer ima mnogo crnaca i arapa. Ali, kako sud zavisi od onoga koji sudi, logično je što većina Madriđana nerado zalazi u ovaj kraj.

lavapies

Lavapiés, Madrid

Ako mene pitate, ovo je najslobodniji i najprirodniji deo Madrida. Na trgu u Lavapies se mogu naći ljudi svih boja, rasa, veličina, oblika i mirisa. Najveću pažnju privlače klinci, koji u dresevima Mesija i Ronalda igraju fudbal sa većim zanosom od onog čije ime im stoji na leđima. Lopte su uglavnom krpene i pocepane, ali izgleda ih nije briga. Rio de Žaneiro u malom. Kao stative gola obično služi nečija majca ili prazna flaša.  Klinci su takođe raznih boja i oblika. Uglavnom istih veličina. Prilično je zanimljivo gledati ih kako se brzo posvađaju i još brže zaborave, trčeći za loptom. Jedino što je neophodno paziti da njihova ljubav prema fudbalu ne završi kao čvoruga na tvojoj glavi.

tabacalera fachada

Zgrada Tabakalere

Tabakalera se nalazi odmah ispod tog trga. Na prvi pogled ogromna napuštena zgrada. Međutim, čim se otvore velika limena vrata, počinje svet u malom.

Na ulazu obično stoji dvoje (uglavnom crnaca, uglavnom sa odvrnutim zvučnicima i latino muzikom) koji bi u teoriji trebalo da te upute u  aktivnosti Tabakalere. Ne znaju ništa, ali su bar simpatični. I pokažu ti raspored aktivnosti.

DSC_0101

U Tabakaleri postoje različite sale, kancelarije, prostorije i sve su zauzete po ceo dan najrazličitijim aktivnostima, od šivenja, sviranja, preko baleta, pravljenja nakita, pozorišta, afričkih plesova, popravke bicikala, kritike filma, do festivala nauke za decu i elektroumetnosti. Za svakog po nešto. A cena? Nema je. Iako je Tabakalera nekoliko puta bila na spisku za rušenje, zalaganjem svojih članova je uspela da i dalje bude tu gde jeste i da bude posvećena različtim aktivnostima i još različitijim ljudima skroz za dž.

DSC_0038_4

S leve strane nalazi se kutija sa kasetama, starim cd-ovima i odećom na kojoj piše “gratis”. Svako može da donese i odnese šta hoće. Iza ulaznih vrata, nalazi se ogromna betonska sala, ocrtana muralima, gde ljudi sviraju i igraju uz improvizovanu afričku muziku.

Zapravo, to se dešava u skoro svakom kutku Tabakalere. Muzika dopire sa svih strana. Prateći murale, stepenice vode u ogromno podzemlje, gde je svaki centimetar ocrtan grafitima.

Većina grafita poručuje- svi su dobrodošli. Čujem afričke bubnjeve i pratim zvuk. Spuštam se u mračan podrum.

DSC_0046_3

Jedva vidim pod osvetljenjem prastarih lampi, ali se ne plašim, jer je atmosfera odiše dobrodošlicom. Pored mene momci na merdevinama iscrtavaju grafite, vraćaju se sa proba, ali niko ne obraća pažnju na mene. Kada uđeš u Tabakaleru, postaješ njen sastavni deo.

Afrički zvuk me vodi do malešne prostorije koja po svojoj akusticii ambijentu, više podseća na pećinu, u kojoj se održava proba. Unutra je još jedan slučajan prolaznik, verovatno došao privučen muzikom. Omađijano ih posmatra.

DSC_0064_3

Drugi dečko, koji đuska, objašnjava mi da je to kolumbijska muzika sa primesama afričkih tonova i daje mi plakat za koncert koji će se održati za koji dan. Naravno-potpuno besplatan. Muzičari sviraju, pevaju, igraju, greše, pa sve ispočetka, ali sve rade sa takvom lakoćom i uživanjem, da izgleda kao da bi mogli da ostanu tu celu noć svirajući, što verovatno i jeste praksa.

DSC_0068_2

Ako me ne pustite da sanjam, nećemo vas pustiti da spavate.

U pauzama sviranja shvatim da postoji još jedan izvor iz kog dopire muzika, ali smirenija i nežnija. Odlučim da pratim zvuk i krećem se u pravcu muzike sve dok ne vidim rukom ispisano “Jam Contact”. Prolazim ispod natpisa i shvatam da on savršeno opisuje ono što se dešava unutra. Muzika, parovi i improvizovani kontakt. Jedino što treba da radiš je da ostaneš spojen s parom bar jednom tačkom tela, i da se prepustiš muzici.

jam

Jam Contact

Svaki par ima posebnu priču, ali svi deluju skladno, kao jedno telo koje talasa i pulsira. Najlepše od svega je što nema nikakvih pravila, prijavljivanja, uvoda, zaključaka. Ako želiš, samo se priključiš ostalima, a ako moraš da ideš, samo odeš, ništa ne objašnjavajući. Uzimajući u obzir da jedno od pravila biblioteke Tabakalere glasi “Knjigu vrati kad je pročitaš”, mogu da kažem da je ovo jedno od retkih mesta kome je sadržaj bitniji od forme.

Na izlasku iz sale, prilazi mi jedna devojka i uz priču saznajem o prošlosti i sadašnjosti Tabakalere. Između ostalih aktivnosti, postoje radionice pravljenja sapuna, japanskog jezika i kulture, kao i psihološko savetovanje za nezaposlene. Ova poslednja mi je zazvučala posebno zanimljivo jer je to prvi put da čujem za mesto mesto gde se može besplatno otići na psihološko konsultovanje ili psihoterapiju.

DSC_0044_2

Psihološko savetovanje za nezaposlene

Kako je terapija  u Madridu jako skupa, ne mogu da je priušte upravo oni kojima je najpotrebnija, što obesmišljava njenu poentu. Svesni toga kolika je nezaposlenost u Madridu i koliko ona može da utiče na samopouzdanje, a tako i na druge aspekte života, jedna grupa psihoterapeuta-volontera izdvaja svoje vreme za besplatno savetovanje nezaposlenih u Tabakaleri. Zauzvrat, za jedan sat savetovanja, korisnici treba da doprinesu zajednici jednim satom svog vremena radeći bilo šta što znaju i žele. To može biti uređenje sajta, sređivanje biblioteke, učešće u nekoj drugoj organizaciji, organizovanjem večeri poezije ili čak radeći na sebi na nekoj drugoj radionici u Tabakaleri! Tako da ne sumnjam da im je zaista bolje- bilo zbog terapije, bilo zbog druženja i doprinošenja.

Odjednom sam shvatila koliko je kasno, kao i da moram da se vratim onim istim metroom sa početka priče, tako da sam se pozdravila sa tom devojkom i trčeći krenula ka izlazu. Dok sam prolazila sam kroz podzemne hodnike prepune grafita, pokušavajući da shvatim šta sam sve videla, razmišljala sam kako nemoguće za tren postaje moguće samo ako postoji volja.

DSC_0111

Ali ovo mesto me nije puštalo da odem. Sekund pre nego što ću izaći, čujem muziku koja toliko jako trešti, i zaključujem da se sigurno održava ako ne neki koncert, onda proba sa bar pedesetoro učesnika. Odlučujem da samo provirim i zatičem-malen studio sa muzikom sa zvučnika pojačanom do daske i ženom od šezdesetak godina kako potpuna uživljena neartikulisano udara u bubnjeve! Brzo zatvaram vrata, ne želeći da je prekinem u njenom sanjarenju, iako čisto sumnjam da me je i primetila. I zaključujem: ovde definitivno svako može da pronađe mesto za sebe.

Tabacalera2

A, da, umalo da zaboravim. Što se pitanja iz naslova tiče-da, cenim da imaju, samo joj treba dati priliku.

Sonja Sudimac

 

[1] tabaco-duvan (špan.)

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s