Najava / Pozorište / Umetnost

Ne/vidljivi autobus

nevidljivi

Hladno decembarsko jutro. Mnogo hladnije nego što očekuješ dok gledaš kroz prozor ispod toplog jorgana u društvu pregrejale peći. Međutim, dok koračaš, hladnoća prelazi u drugi plan jer znaš da ideš da vidiš nešto što je lepo. To lepo je predstava, pa još puna muzike, pa još na redovnoj linji autobusa 26! Predstava “Ne/vidljivi grad” DAH teatra danas obeležava čak 10 godina svog postojanja, igre, pevanja, neobičnih trenutaka iz gradskog prevoza i upoznavanja Beograđana (i svih koji se tako osećaju) sa svojim gradom. Ova predstava putuje linijom 26-ice, od prve do poslednje stanice, i na svakoj od njih priča zanimljive priče o tom delu grada i etničkim manjinama koje su u njemu živele.

Dolazim na prvu stanicu 26-ice na Dorćolu, odakle kreće autobus, u trenutku mog dolaska-prepun. Dok se provlačim kroz gužvu, čujem kako putnici pitaju jedni druge: “Šta se to dešava??” Ima li bolje predstave nego onda kada publika ni ne zna da je publika? Glumci su u svojim kostimima, sa instrumentima, rekvizitima, spremni, i autobus kreće! Zapalo mi je najbolje mesto (he he) tik ispred scene (srednjeg dela autobusa), gde glumci pevaju i igraju održavajući nam budnom pažnju dok mi pokušavamo da održimo stabilnom ravnotežu.

nevidljivi-grad

Saznajemo kako su delovi grada kroz koje prolazimo dobili ime, a prolazeći pored sinagoge, cela scena u atobusu se transformiše u jevrejsku četvrt! Saznajemo o običajima Sefarda i vidimo njihovu nošnju, igru, čujemo sefardsku muziku i probamo njihove kolače. Glumci se mešaju s publikom, uigrani su i puni energije, i sve ukazuje na to da će ovo biti najuzbudljivija vožnja u gradskom prevozu!

To nije bilo daleko od istine. Ali nažalost, ne zbog talenta i originalnosti predstave i glumaca. Već zbog tehničke opremljenosti našeg gradskog prevoza. Posle nekoliko stanica, pokretna predstava  je usporila. Prvo samo fizički, jer dok je autobus mileo uz Francusku ulicu, glumci su nastavili da igraju, uspešno improvizujući, što je predstavu činilo još zanimljivijom. Kako autobus nije ubrzavao, a u sledećoj sceni je trebalo da nas upoznaju sa delom grada koji je bio daleko ispred nas, nastavili su da improvizuju, igrajući u ritmu violine i gitare, i predstava je tekla. Međutim, realnost ih je opomenula da se ni improvizovati ne može doveka. Nekako se dovukavši Francuskom ulicom, autobus se pokvario. U samom centru glavnog grada, na sred Trga republike, ni manje ni više, već preko puta Narodnog pozorišta.

Glumci su se izvinili zbog tehničkog kvara i zamolili nas da sačekamo 15 minuta na Trgu, kada će doći drugi autobus u kom će se nastaviti predstava. To je u tom trenutku delovalo potpuno logično. Međutim, kada se radi o gradskom prevozu, vrlo malo toga je logično. Posle više od 15 minuta stajanja napolju (a po cičozimskom računanju vremena to je mnogo duže) i objašnjavanja gomili koja je pohrlila ka praznoj 26-ici,  da u njoj treba da se igra predstava i da ne kreće odmah, ušli smo u nov autobus. To jest, bilo bi logično da je nov. Međutim, već sam pomenula kako stoje stvari između povezanosti gradskog prevoza i logike. Kada se publika smestala i glumci bili spremni da nastave započetu predstavu, nov, tek pristigli autobus nije mogao da se pomeri iz mesta. Tehnički kvar.

Publika je to prihvatila kroz šalu koja je zaklanjala nevericu, dok se na licima glumaca jasno videlo  razočarenje. Za 10 godina igranja „Ne/vidljivog grada“ ovo im se nije desilo.  Još jedom su se iskreno izvinili i pozvali nas da dođemo na predstavu 21.12, kada, nadaju se, neće biti tehničkih kvarova. Moramo priznati da grad za jubiljej baš ume da iznenadi svojim poklonima-ne jedan, već dva pokvarena autobusa.

A kako je to moguće?

nevidljivi_2

Možda je pokretna predstava bila previše glasna i živahna za ovaj usnuli grad, pa se neki namrgođeni stanovnik zapitao: “Ko to tamo peva?” i snagom volje pokvario autobus. Pardon, dva. Rekao bi neko ko preteruje sa verovanjima u teorije zavere. Neko ko malo manje veruje u ovakve teroije rekao bi da se u Srbiji umetnost uopšte ne ceni i da su za predstavu namerno poslali najlošiji autobus u gradu. Pardon, dva. Pošto nisam pristalica teorija zavere, ne bih se sa ovim idejama složila, ali činjenica da je GSP u roku o od pola sata poslao dva pokvarena autobusa za predstavu koja se cela odigrava u autobusu, čini da se zapitaš- koliko se to ceni umetnost u ovom (glavnom) gradu? I to ne bilo kakva. Ona koja se, od svih tema, bavi baš tim gradom.

Tehnički kvar. Okej, dešava se. Ali, da se tehnički kvar kod nas ne dešava možda malo prečesto? Da se nije u umetnosti nešto negde ozbiljno tehnički pokvarilo i ne može da se pokrene, uprkos uloženom trudu? Možda je u pitanju samo tehnički kvar, ništa strašno. A moguće je da oziljnost tog hroničnog tehničkog kvara potcenjujemo.

Gledajući pokvareni autobus sa kostimiranim glumcima u njemu, u centru prestonice, na Trgu republike, sa ironičnim natpisom “posebna vožnja”, ne mogu a da se ne zapitam sledeće.

Da li srpska umetnička scena (u ovom slučaju autobus) uopšte može da podrži (izdrži) originalnost i entuzijazam svojih umetnika? Koliko li ima predstava koje su napisane, osmišljene,  uz veliki trud odglumljene, a da nikada nisu ni odigrane? I zauvek će ostati nevidljive. Zbog čega? Zbog birokratije, nemanja prostora, nemanja para, pronevere para, prevare u upravi, pravne parnice. Trivijalne stvari, reklo bi se. Brzalica. Možda na prvi pogled. Onaj ko je proveo neko vreme baveći se umetnošću u Srbiji znaće da to uopšte nije trivijalno. Štaviše, da je često na prvom mestu.

Pogotovo kada je reč o amaterizmu[1] i amaterskim pozorištima. Zaista me zanima koliko kostima nije sašiveno jer “ma daj, to nije toliko bitno”, koliko rekvizita nenapravljeno jer “ko će sad i s tim da se bakće”, koliko kompozicija neodsvirano jer “ko će, majke ti, to da ti odsvira za džabe?”.  Rečenica “Ne izvoljevaj, radi s onim što imaš”, pretvorila se u nepisani zakon amaterskog pozoriša. Što i nije toliko loše, jer kad radiš samo s onim što imaš, nađeš neko novo rešenje koje ti, da živiš u nekom normalnim okolnostima (čitaj: državi), nikad ne bi palo na pamet. Međutim, ne možeš da se ne zapitaš- “Aman, dokle??” Koliko god da je improvizacija dobra, ovako veliki tehnički kvar ne može zauvek da se ignoriše. Čest odgovor na ovo pitanje je pakovanje kofera i odlazak. Preko. Preko okeana, preko planina, preko sveta. Ne neophodno preko državne granice. Samo preko neke koja će konačno razdvojiti plitkost od umetnosti.

Do tada,  vidimo se 21.12. na nekoj od stanica 26-ice, da do kraja pogledamo “Ne/vidljivi grad”, uz nadu da nas ovog puta, sem grada, neće opet sačekati i nevidljivi autobus.

Sonja Sudimac

[1] Pojam “amaterizam” se kod nas često koristi u negativnom kontekstu, za nešto što nije profesionalno, pa samim tim nije ni vredno. Međutim, često se dešava upravo suprotno- da su amaterska društva, uprkos tome što su neprofitna, vrlo kvalitetna (neretko čak  na nivou profesionalnih izvođača, a nekad i iznad njega), ali uglavnom nemaju sredstva i prostor da to izraze.

Advertisements

2 thoughts on “Ne/vidljivi autobus

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s