Film/Kritika / Književnost

,,Nije to to“ filozofija

– uz slušanje i čitanje Marčelovog knjigoalbuma –

Mada je moja čvrsta namera da ležeći na krevetu, u toplom, u jednoj atmosferi opšte fizičke i psihičke opuštenosti preslušam album koji se zove Napet šou sama po sebi prvoklasni paradoks, ipak se dobro pokazala. Ispostavilo se da je ova metoda bila em uspešna, em u skladu sa nalozima autora, i još jednom se potvrdilo da paradoksi svake vrste, kad je umetnost u pitanju, i te kako rade. Ako ćemo biti iskreni – retko kad smo spremni da poslušamo autora; ako mu je savet eksplicitan, to nas šatro vređa; ako je implicitan, to gistro ne razumemo. Šta znači da mi je metoda slušanja bila u skladu sa nalozima autora? Naprosto – odvojila sam vreme samo za Napet šou, preslišala sam se pre no što sam ga preslušala, kako Marčelo veli na početku štampanog dela svog šoua i dozvolila sam tom štampanom da uđe u moje slušanje, i tom zvuku (koji je čovek čoveku) da uđe u moje čitanje. Verujem da su stvaraoci koji stoje iza knjigoalbuma baš to imali na umu kada su ga porađali. I, zamislite, desila se umetnost!

Dugo već pratim Marčelov rad; njegov ulazak na muzičku scenu i trajanje na njoj poklopio se nekako sa značajnim godinama odrastanja moje generacije, pa su neke pesme već dobile sentimentalnu, bljutavu, premda simpatičnu patinu. No, to je vrednost spolja, a ne unutrašnja vrednost tog stvaranja, i nije to ono o čemu mislim da treba govoriti. Takvi će pogledi na njegovo stvaralaštvo biti možda zanimljivi kroz pedeset godina, ako i tad. Od toga moram da počnem, da bih priznala i prevazišla ono čuveno, toliko puta čuveno: nije to to. Komentari ljudi koji su sebe ubedili u pripadništvo nekakvom ,,klanu“, koji veruju da su ,,upalili baklju i izabrali stranu“ samo zato što su na jutjubu napravili fan video ili na fejsbuku lažni profil s Marčelovim imenom (o čemu se on nedvosmisleno izjasnio) na pesme sa novog albuma, najčešće se oslanjaju na ,,nije to to“ filozofiju. Nije to to je čitava škola mišljenja. Njoj pripadaju svi oni koji se osećaju starim i izvanredno mudrim. To su ljudi koji su videli svašta i koji znaju sve. To su ljudi koji se kunu u svoje dobre namere, ali i u svoju brutalnu iskrenost. Oni jednostavno ne mogu da pristanu na manje od najboljeg, ma koliko cenili pređašnji rad autora čiji najnoviji rad tako predano pljuju. Zapravo, oni samo ne mogu da se udalje od sebe; od onoga na šta su navikli; od onoga što ih je jednom osvojilo; od onog jednog jedinog što se njima dopada. Oni ne mogu da puste svog autora-ljubimca da ode dalje. Ograničenost i zadrtost nije negde tamo. Ona nije ni na kakvoj bezbednoj udaljenosti. Ona je oko nas, vreba nas, sačekuje, motri. Uvlači se u sentimentalnost, modu i sujetu. Svuda je. Otuda ona potreba da priznam i prevaziđem: i ja sam posle par odslušanih pesama na jutjubu zauzela sličan stav. Nije to meni to. Nije to meni onaj stari on. I nije! Novi je. A za svako novo stvaranje treba i novo uvo i novo oko. Treba novi slušalac koji to može da primi i podnese. Treba se obnoviti. Nisu svi spremni na to.

Ja sam mu dala šansu. U stvari, dala sam je sebi. Preslišala sam se. Lepo, polako, kroz ceo zvuk i celu sliku. I ta me je napetost opustila. Podsetila me je na to da Marčelo nije tek neki apstraktni ,,glas generacije“ čiji ,,britak um“ i ,,oštre rime“ prestavljaju ,,lucidnu kritiku stvarnosti“, već jedan konkretan čovek među nama, koji može i hoće da razume drugog čoveka i da mu podari glas. Poslušajte ,,Šapat“. Poslušajte ,,Muk“. Doći će vam da vrisnete.

Irena Plaović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s