Priče

Mane i slučaj izgubljene glave

– Kako ga je samo spučilo u glavu onu njegovu veliku, nije stigao da se okrene, već mu je ista letila preko brda. Naš Mane ti je tako izgubio glave, jedan kroz jedan.

– Al’ kako đede da čovjeku glava odleti sa ramena?

– E moj Branja, Lika ti je to.

Mane i slučaj izgubljene glave

Tog blagog prolećnog jutra, koje je predviđalo prijatan dan, Joja i Stevan su išli putem zadružnog doma u selu K. Šetali su se utabanim zemljanim putem, dok ruke su im bile skupljene iza ledja. U njihovim šakama je stajao duvan, šibice, čokanj domaće prepečenice, kao i po jedna velika praćka i kamen, koje su nosili iz preventivnih razloga, ukoliko dodje do nemilog susreta sa medvedima. Već ovde se može naslutiti da ima nečeg čudnog sa ovom slikom. Njihove šake su bile iznenađujuće velike, te se u njima moglo držati sve šta je čoveku potrebno tokom jedne jutarnje šetnje, kao što se može videti. Hajde, možda šake i ne bi bile toliko čudna pojava, znamo toliko mesta u kojima su svi ljudi visoki preko dva metra, ili imaju velike uši, svi su plavooki i tako dalje, ali nemili susreti sa medvedom, koji biva oteran udarcem kamena iz praćke, nije toliko očekivana stvar, pa čak ni u Lici. Medvedi su u ovom selu bili opaki pri svakom susretu sa čovekom, a činilo se da posebno žele da nalete na ljude kako bi ih pošteno namučili. Ti mrki medvedi su bili prekog karaktera, skloni tuči, nadjačavanju i svemu onome što se pripisuje tradicionalno shvaćenom čoveku iz Like. I ne samo to, oni su tečno govorili, i to lokalnim dijalektom. Značajan broj njih je nosio poznate ličke kape i to uvek one koje su bile skinute tokom okršaja sa nekim meštaninom. Ipak, pravilni i pravovremeni udarac kamena iz praćke, koja je pravljena od hrasta i kože ličke zmije kamenice- podtip selo K. (ista se mogla naći samo i isključivo u ovom selu) mogao bi oterati svakog medveda. Razlog tome nije poznat, a u stvari i jeste, ali ga nije potrebno dodatno naglašavati. U svakom slučaju, meštani sela K su ga se rado pridržavali. Neko bi se mogao pitati, ako ne i svi, kako to da medved priča i odakle ljudima iz sela K velike šake. Moglo bi se reći da je ova priča gola laž, jer svi znamo da takve stvari ne mogu da se događaju u svetu koji je raskrstio sa svakakvim praznoverjem, bajkama i raznim lažnim pripovedačima i vračevima. Ne ulazeći u istinitost ovih tvrdnji, ovde se može preneti najčešće pominjan razlog postojanja ovih i još brojnih drugih čudnih pojava (o kojima će kasnije više biti reči) u ovom malom selu u srcu Like.

Naime, u ovom selu postoji jedna mala reka, mada se o njoj više može pričati kao o potoku. Ova reka, zvana reka S, javlja se sa prvim prolećnim pljuskovima i isto tako, nakon nekoliko nedelja, iščezava pod tvrdom ličkom zemljom. Ona protiče kroz stenje i kroz nekakvo rastinje različitih boja. Upravo se ovde može naći razlog postojanja neobičnih pojava u selu K. Sa ove reke napijaju se sve životinje u okolini sela K, kao i meštani tog sela u čijim bunarima se tokom ovih nekoliko nedelja upravo nalazi voda iz reke S. Izvestan spoj geografskog prostora, specifične strukture kamena, zatim energija koja dolazi iz ovog šarenolikog rastinja, u susretu sa kišom, odnosno vodom, stvaraju nesvakidašnje i jedinstveno jedinjenje . Ovo bi bilo približno racionalno objašnjenje, naravno u odnosu na ona koja pominju različite legende u kojima se javljaju bogovi, zatim mlada devojka koja je isplakala svoju dušu na ovom mestu, te div koji je, dok je bežao od nekakve aveti, ovde posedeo, dok se njegov znoj taložio u ovim stenama. Bilo kako bilo, ova rečica je činila čuda.

I tako su se Joja i Stevan šetali utabanim puteljkom do zadružnog doma, kad iza jednog drveta uvideše nešto slično dugačkoj ljudskoj kosi. I to je mogla biti samo kosa koju je puštao Mane, jedini riđokosi meštanin sela K. Nasmejaše se oni ovoj pojavi i krenuše prema njoj kako bi otklonili svoje sumnje. Oni odlučiše da se prikradu iza drveta, u slučaju da Mane tamo spava, kako bi ga preplašili. Plan im je bio da oponašaju zvukove medveda. Prikradoše se onome za šta su mislili da je Mane i u trenutku iznenadnog skoka ispred te pojave, na njihovim licima sevnu blagi užas, lica im postadu bleda, oči širom otvorene i u isti glas njih dvojica urliknu tako jako da se ceo predeo tresao od tog uzvika iskonskog straha. Oni potrčaše koliko su ih noge nosile, želeći da izvuku živu glavu. Nakon desetak metera, polako su se u tom trku prizvali pameti i počeli da razmšljaju o tome šta su videli. Nakon sledećih deset metara oni su stali. Gledali su se Joja i Stevan. Promrmljali su nešto među sobom i polako, prilično oprezno, držeći praćke na gotovs, krenuše prema tom drvetu. Kad su mu se približili, prizor je bio jeziv. To jeste bila Manetova glava, ali nije bilo njegovog tela. Ono što je bilo još gore, jeste bilo to što je ta glava počela da priča, mada prilično nepovezano. Jedino što su shvatili jeste bio nekakav poziv u pomoć, mada je bilo jasno da ova glava, bez svog tela, stalno pada u nesvest, tako da su ovi pozivi bili ispresecani. Nakon nekoliko trenutaka ispred njih se pojavilo nešto što je ličilo na jarca, ali je izgledom, odnosno ponašanjem, neodovljivo podsećalo na čoveka. To je bio svima poznati šumski jarac Boro, u narodu poznatiji kao Boro Španac (šumski jarac).

– Al je poletio ovaj Mane, jebem mu svetu nedjelju, bolje leti i od onog rundavog Huana, trebalo bi s njim igrati lopte- kroz smeh se drao Boro Španac.

Radi potrebe golicanja mašte čitalaca, i to samo onih najupornijih i najhrabrijih koji su stigli do kraja ove kratke priče, nastavak priče će uslediti nakon izlaska prvog sledećeg punog meseca. Kakva je to priča, ako se završi i pre nego što je počela.

RKK

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s