Buđenje

Još samo 5 minuta!

Ili: Zašto nam je sat toliko važan?

 

Jutros sam se probudio 7 minuta ranije nego što je trebalo. Ipak, zakasnio sam na mesto na kome sam morao da budem tačno u 09:10. Kako sam se onda uopšte probudio ranije nego što je trebalo, kad sam svejedno zakasnio? I zašto sam uopšte morao da stignem na vreme?

Vreme se otelotvorilo u satu na zidu dnevne sobe, na levoj ruci (ili desnoj, ako voliš da prkosiš konvencijama), ili na mobilnom telefonu. Kada razmišljam o vremenu, zapravo uvek razmišljam o kazaljakama na satu, ili digitalnim brojkama. U stvari, najčešće vizualizujem kazaljke na satu. Čak i kada mi neko kaže koliko je sati, mogu da shvatim koje je vreme tek kada zamislim ne samo kazaljke na satu, već konkretni sat, onaj u svojoj sobi.

                                                                                                     ∗

Zašto su na satovima koji se prodaju, stoje u izlozima, ili reklamiraju, kazaljke najčešće nameštene na 10:10 (ili na 10:09:30 da budem još precizniji)? Postoji nekoliko teorija, meni je u glavi ostala ona koja kaže da tako nameštene kazaljke formiraju simbolično smešak (naravno, pored činjenice da se tako najbolje vidi marka sata). Dakle, taj sat, više nije samo uređaj, više ne meri samo vreme, nego treba da utiče i na naše raspoloženje?

Koliko puta sam sedeo na nekom mestu, koje  je bilo toliko dosadno, da sam mislio da vreme stoji u mestu, a na satu je prošlo tek 5 minuta. E pa laže taj sat, i jeste prošla čitava večnost.

                                                                                                     ∗

Sat zapravo predstavlja jedan represivni aparat. On te stalno upozorava da negde kasniš, da nešto moraš da završiš u određenom roku, da moraš da sačekaš još 3 sata dok se ne vidiš sa devojkom, da će nekakav dosadan film da traje još sat vremena. U svakom slučaju, čak i kada se radi o nekom lepom iščekivanju, uvek će te podsećati na određenu obavezu ili konkretnu radnju koju treba da ispuniš, ili na vreme koje moraš da potrošiš kako bi nastupilo to nešto lepo. On te stalno podseća na neumitnu prolaznost života: kod kuće, na ulici, na poslu. Svuda je prisutan, pa čak i kada ga nema.

Ipak, kao ljudski rod, trenutno i zaslužujemo takav sat. Nije se on održao tako dugo slučajno. Kao što je vreme stavljeno u okvir sata, tako su i naši životi uokvireni jednim eksploatatorskim sistemom. Bez sata teško da bi postojao. Taj sistem nas je zatvorio u prostorije u kojima ne možemo više da se rukovodimo suncem, kišom, ili našim raspoloženjem, već satom. I uvek kasnimo, barem kada je posao u pitanju (a bogami i školovanje). A što si bližu centru to ti vreme brže prolazi, iako sat svuda isto kuca.

Iz tog očaja smo pokušali da se makar malo oslobodimo.

Smislili smo sledeće:

8 sati rada: 8 sati odmora: 8 sati kulture

Pokušali smo da našu viziju dobrog života izrazimo kroz sate tokom jednog dana. U startu smo pogrešili, jer smo tražili oslobođenje preko aparata koji je oruđe onoga što želimo da menjamo.

Kada budemo prisustvovali padu ovog sistema, svakako taj čekić u rukama moramo iskoristiti i za lomljenje svih satova koji nam budu stajali na putu.

A možda sam samo iznerviran jer danas nisam stigao na vreme negde, gde uopšte nisam ni želeo da budem.

Rade Končar Koturović, drznik kome nijedan kućni sat ne radi

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s