Otklapanje šahta

Vrlo angažovane kontemplacije_ Lično se ne stidim srpskog društva – kako i zašto?

11130539_10206403695391695_1335103351_n

Jednog dana jedan moj baš dobar drugar na jednoj društvenoj mreži napisao je vrlo jedan korektan status kojim izražava osećanje prilikom transfera blama, stida ili čega god sličnog povodom potpune degradacije moralnih i kultrunih normi u ovom društvu u kom mi sad kao živimo konkretizujući problem nasilništva svakodnevice. I zaista je u tom statusu sve na mestu, i zaista je tako, i zaista jeste alarmantno, ali zar ovde nije alarmantno kao priloška odredba za način, vreme, mesto i sve ostalo već status quo? Zar se već vekovima ne razračunava srpski narod svojim žilavim, umornim, napaćenim mišicama sa svim svojim prijateljima i neprijateljima – Albancima, Bošnjacima, Bugarima, Mađarima, Makedoncima, Nemcima, Romima, Rumunima, Hrvatima, Crnogorcima, Amerikancima…* dobro, sa Amerikancima se nismo baš razračunali, no, nebitno. Bitna je činjenica da smo se, za moj ukus, prečesto na nacionalnom nivou oslanjali na silu tj. nasilje kao sredstvo za zadovoljenje pravde koja je uvek nekako izmicala, bivala negde visoko i daleko. Pa smo morali nasilno da je grabimo, spuštamo i dovlačimo natrag, ovde gde joj je i mesto, na Olipmu pravde i pravičnosti. Nego šta!

Kako sam počeo da se odaljavam od inicijalne ideje, probaću da joj se hitro približim. Dakle, status druga mog je u redu, ja neću protiv druga svog, i u redu je da neko oseća stid zbog svega što se dešava na ulicama naših života, ali zašto ja, eto, nisam saglasan s tim? Zašto mene nije sramota što mlađi maloletnici prete starim ljudima, posebno onima koji su na neki način svoj život posvetili toj deci, što su isti već prijavljivani i zbog drugih krivičnih dela, što se sve češće dešava da čujemo kako je neko nekoga “sačekao” u mraku ili “dočekao” usred dana, isprepadao, opljačkao, izudarao i… nestao?

E, pa to je stoga što sebe nimalo ne smatram odgovornim! To je zato što ne smatram odgovornim za to ni veliki broj svojih vršnjaka koji su borci protiv nasilja, kulturni, vaspitani i obrazovani, tolerantni i umereni. To je zato što ne smatram odgovornim ni sve svoje starije i mlađe prijatelje i poznanike, potom one koji su nas učili tim vrednostima ili bar usmeravali odnosno nisu nam smetali u postajanju zdravim članovima zagađenog društva. To je zato što nikako ne smatram odgovornim naše roditelje, kao ni sve divne pedagoge i profesore, mada malobrojne, koji nisu samo držali predavanja, nego i razgovarali, nisu samo pričali, već i slušali. Da li smo mi, takvi, deo društva? Jesmo. Da li smo mi odgovorni za partikularne ekscese i zločine? Nismo.

Stanje u kome se ovaj, slobodno mogu da kažem, region nalazi već dugo je metastabilno, o čemu Nenad Prokić govori u drami „Metastabilni graal“. Svi osećamo da je loše, svi se gušimo, steže nas, zateže, mi krkljamo, pljujemo, ispljuvavamo, prevrćemo se, okrećemo, prelećemo, odlećemo, pa ponovo dolećemo, ili nikad više ne doletimo. U svakom slučaju, niko nije zadovoljan, ili bar većina, svojim životima, a šta se konkretno radi da bi se išta promenilo? Šta konkretno?

Za početak, i za kraj, ono što je najvažnije – ne bavimo se decom, obrazovanjem i vaspitavanjem! Odrasli se ne bave decom. Prelako se zaboravlja da će ta deca biti ono što su ti ljudi danas. I tu bih se dotakao jedne od omiljenih, nepresušnih tema za razmišljanje i razgovaranje – individualna VS kolektivna odgovornost. Ovih meseci me posebno zanima ova prva.

Ne mogu da kažem da sam na fakultetu, posebno onom koji sam prvo upisao i za koji verujem da ću ga nekad završiti, previše naučio, delimično sam sam odgovoran, a delimično i loš obrazovni sistem, ali ovog puta to nije najuža tema. Ono čega se relativno živo sećam su tekstovi o holizmu i partikularizmu koje sam čitao prilikom spremanja jednog od kolokvijuma iz sociologije. Ja sam vrlo brzo razumeo holistički pristup kao veoma pogodnu sintagmu za pravdanje i iznalaženje mnogojakih izgovora. Možda sam i pogrešio. Iako ima smisla priča o celini, celovitosti, sistematičnosti, korelativnom odnosu delova jednog organizma, od početka sam gajio više simpatija za partikularni, tj. Individualni koncept.

Ovako sam razmišljao: holizam – da, može, možda može da bude uspešan modus, ali samo ako svi, bez izuzetka, budu hteli da rade sve što treba, budu imali na umu dobrobit cele zajednice. Utopijski komunizam. Kako nisam siguran da je to moguće, zašto onda bar svako ne pokuša da brine o sebi, ali tako da ne ugrožava druge, neke sebe razvija i kultiviše i čini što boljim grđaninom tako da i celina ima koristi od sjajnog pojedinca, tako će onda i celina biti zdravija. Mora da se počne od atoma, da bi se molekul, pa onda i celo jedinjenje formiralo. Jer kad dobro upoznaš najsitniji deo, kad taj deo upozna sebe i postane svestan i savestan, lakše ćeš razumeti sebe kao deo celine, samim time verovatno i celinu, a njena slika može da izgleda potpuno suprotno ako ne poznaješ i ostale njene delove. Stoga, ja sam pre svega pojedinac, koji poštuje pojedince, a tek onda član društva, i nipošto nisam kriv za sve za šta je “društvo krivo“ ili odgovorno.

Ono što hoću da istaknem je suština pojedinca u društvu u kom se pogrešno za sve loše optužuju sve dekadentnije generacije i veoma apstraktne i masovne, a praktično teško kažnjive kategorije. Ja sam rođen 1990. i kad se setim svega što se dešavalo do danas, jasno mi je da odrastam u neoepohi. Sve je novo, sve ima neke mutirane, hibridne pojavne oblike, ali sve je suštinski isto – nasilje, trulež, besmisao, trulež, nasilje. A ja se nikad ni sa kim nisam potukao, nikad nisam bio vinovnik fizičkih incidenata, nikoga svesno i namerno nisam povredio. I ne mislim da sam ja usamljeni primer, tamo neki Idiot, zbog toga. Ali za to je zaslužna moja porodica koja se bavila mnome. Za to su zaslužni pojedini pedagozi od kojih sam učio. Za to su zaslužne knjige i umetnosti uopšte. A, ponavljam, ja sam takođe društvo, iako se ovime približavam holizmu. I zato ja ne mogu da krivim društvo, celinu, zbog izolovanih, mada neretkih, slučajeva. Moć i sila koji se ostvaruje nasiljem nisu oružje kojim se društvo služi. Tim sredstvom se služi mala grupa ljudi, perfidno i podmuklo, toliko vešto da zajednica najčešće to teško može da anticipira. Mala grupa drži veliku grupu u mraku, u strahu, u obmani, u masi, i tako hendikepira individualnost koja mora biti probuđena i aktivirana trećom kosmičkom brzinom ukoliko želimo da se išta zaista promeni. Da li to želiš?

* (Ne)prijatelji su pobrojani po azbučnom redu, da ne bude ikakve zabune ili nedajbože protežiranja bilo kakve vrste. Amerikanci su simbolično zatvorili krug.

Đorđe Živadinović Grgur

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s