Film/Kritika

Deca ili društvo sa posebnim potrebama?

Brejk njuz. Ili bar nešto što bi trebalo da bude, ali, dajući prednost veoma vestima koje su od esencijalne važnosti za našu državu, ova vest je završila u nekom zapećku dnevnika, i ponekom statusu na društvenim mrežama.

Pre par dana dečak sa autizmom je, zajedno sa svojm majkom, izbačen iz Pozorišta lutaka u Nišu. Pred sam početak predstave jedan od radnika pozorišta je prišao majci dečaka i rekao da će oboje morati da napuste predstavu, jer je dečak isuviše glasan, pa može da uznemiri drugu decu! Dragana Savić, majka ovog dečaka, kaže da nije besna, već tužna i razočarana, i  da to nije prvi put da se ona i njen sin susreću s diskriminacijom zato što je on dete s autizmom.  Dragana kaže da je njen sin bio radostan i uzbuđen jer predstava počinje, ali da nije smetao niti deci niti roditejima u pozorištu.

Danilo

 

A kome je onda smetao? Zašto deca s posebnim potrebama bilo kome smetaju?

Krenimo redom. Od same etikete “dece sa posebnim potrebama”. Za početak, taj termin nije dobar, jer sva deca (i svi ljudi) imaju iste potrebe, samo se kod nekih one zadovaljavaju na drugačiji način, uz posebnu podršku. Zato je bolje reći “deca sa potrebom za posebnom podrškom”, jer se tako naglašava ono što im je zaista potrebno-naša podrška. Dakle, treba da ih podržimo da budu deo društva, a ne da ih izbacujemo iz pozorišta.

Pozorište lutaka u Nišu branilo se time da oni nikoga nisu diskriminisali, već su postupili s tim detetom kao što bi s bilo kojim drugom da se tako ponašalo. E, pa upravo je u takvom stavu problem. U tome što se norme nikada ne pomeraju, bez obzira na situaciju. U našem društvu one su toliko rigidne da su obesmišljene. Da li bi, ponašajući se kao prema ostaloj deci, izbacili dete u kolicima zato što štrči iz reda u pozorištu? Najlakše rešenje je samo odstraniti one što štrče. Ili majku koja prepričava detetu šta se događa na sceni zato što je slepo? Možda i bi. Posle ovoga, zaista više ništa me ne bi čudilo.

204

Norme koje važe za celo društvo ne mogu uvek važiti i za ovu decu. Ali nije rešenje da ih zbog toga iz njega izbacujemo (ovde bukvalno rečeno) i pravimo se da ona  ne postoje. Umesto da budemo robovi pravila i slepo ih poštujemo, treba da ih menjamo kako bi bila funkcionalna za sve članova društva, a ne samo za one koje su slični donosiocima tih pravila.

Deca sa potrebom za posebnom podrškom, umesto podrške, susreću se sa odbacivanjem na svakom koraku. Počevši od trenutka dolaska na svet. Do skoro su neki lekari otvoreno nagovarali mlade roditeljima da treba da se odreknu svog novorođenčeta jer “dete nije normalno”, a oni su ionako mladi i imaće još dece. Zatim, to dete se jako teško socijalizuje zbog odbacivanja od strane vršnjaka. Ne samo dete, cela porodica se etiketira kao u najmanju ruku “posebna”, i roditelji počinju da se druže samo sa porodicama sa decom sličnoj njihovoj. Tako se još više produbljuje jaz između ovakvog deteta i njegovih vršnjaka, čime se samo stagnira njegov razvoj. Nekad deca sa potrebom za posebnom podrškom nemaju toliki problem sa svojim simptomima,  često ih nisu ni svesna. Ali su vrlo svesna toga da su sama i odbačena. To nekad ume više da boli nego činjenica da imaju Daunov sindrom ili cerebralnu paralizu.

Diskriminacija ne dolazi samo od neposredne okoline, celo društvo se ponaša kao da ljudi s potrebom za posebnom podrškom uopšte ne postoje. Jeste se nekad zapitali kako bi npr. osoba u kolicima mogla da uđe u gradski prevoz? Ili kako bi se spustila niz stepenice u svojoj zgradi? Ili kako bi osoba sa oštećenjem sluha mogla da prati dnevnik?

Društvo im svakim svojim potezom jasno pokazuje da nisu dobrodošli. Svesni svega ovoga, oni se često povlače u sebe, u svoje domove, misleći da nisu dorasli svetu u kom žive. Pošto se društvo pravi da ih ne vidi, oni zaista i postaju nevidljivi.

special_needs

A ako društvo svojim implicitnim metodama nije već ubilo svu volju roditelja da i dalje socijalizuju i edukuju svoje dete-nije problem, uradiće to eksplicitno. I to kulturna i obrazovna institucija- dečije pozorište. Lutkarsko pozorište u Nišu kaže da izbacivanje deteta s autizmom i njegove majke nije njihova krivica, već krivica- sistema. Sistem je kriv što je neinformisanost o ovoj temi i odnos prema deci s potrebom za posebnom podrškom takav. Okej, to donekle jeste tačno. Ali čemu služi dečije pozorište? Da pokuša da se taj sistem promeni ili da bude njegova produžena ruka? Najlakše je ne raditi ništa (u ovom slučaju- šta god nam padne na pamet) i za sve kriviti sistem.

Međutim, i sistem se u ovom pogledu poslednjih godina menja. Od 2009. je stupio na snagu Zakon o inkluzivnom obrazovanju, po kom sva deca mogu da idu u redovne škole, ako to žele. I pre i posle toga uložena je velika energija i novac na edukacije nastavničkih kadrova, kako bi svi imali jednako pravo na obrazovanje, svako dete u skladu sa svojim kapacitetima. Roditelji dece s potrebom za posebnom podrškom osnaženi su da svoje dete upišu u redovnu školu, gde će moći više da napreduje, uz ostalu decu. A ako nikako ne funkcioniše, lako će moći da ga prebace u specijalnu školu.

Ipak, treba da se setimo gde živimo i da u praksi, u zemlji Srbiji, ovo ne fukcioniše baš tako lako. Štaviše, inkluzija je trenutno najveći problem u sistemu obrazovanja. Iako se svi žale na dobro poznat problem zvani-pare, kada se malo dublje pročačka, ipak se vidi da je u pitanju nešto drugo. Isti onaj problem kao sa početka priče-rigidnost pravila i zastarele obesmišljene norme. I ono protiv čega je najteže boriti se- rigidnost mentaliteta. Čest stav u našim školama zvan  “Ja ovako radim 20 godina i sad će on mene tu nešto da uči“ je ono pred čime je bilo kakva promena bespomoćna. A činjenica da deca kojoj je potrebna podrška ne samo da nekad nisu dobrodošla u učionicama, već ni u ustanovama kulture, govori da je problem ogrezao u društvo mnogo dublje nego što izgleda. Pre će biti da je društvu potrebna veoma posebna podrška kako bi uopšte moglo bilo kome da pomogne i da obrazuje.

Lutkarsko pozorište u Nišu je poručilo da bi sistem možda trebalo da plati posebnu edukaciju zaposlenima kako bi znali kako da postupaju sa decom sa potrebom za posebnom podrškom u ovakvim situacijama. Međutim, u radu sa ovom decom najbitnije je ono što se ne dobija ni na jednoj obuci, a to je- malo ljudskosti i mnogo strpljenja. Uostalom, kao i sa svom decom, jer su sva različita, i sva imaju svoje, posebne, potrebe.

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s