Priče

Susret kod Istočnih šuma

Prvi put sam ga sreo na raskrsnici puteva nadomak Istočnih šuma. Opasan krajolik, jer se drveće svakog dana pomera, usled toga što nije ukorenjeno u zemlju, pa se čovek teško može orijentisati. Takođe, drveće ispušta nekakvu materiju u vazduh, nakon svake kiše. Ta materija utiče na svakog živog stvora u ovom kraju, terajući ga da postupa krajnje nepredvidivo, što je posebno loše po čoveka, kao najkreativniju životinju. Zato se u ovom kraju niko dugo ne zadržava.

Ipak, on je sedeo nasred puta i gledao u nebo. Kao da mu se nije žurilo. Iako sam morao da prođem pored njega, nisam se usudio da mu priđem bliže. Sakrio sam se iza jednog drveta u blizini i posmatrao ga. Izgledao je kao mladić, na prvi pogled. Kada sam stavio svoje naočare sa trostrukim uvećanjem, video sam mu oči. Taj pogled nije bio pogled mladića. U njemu se mogao videti umor, zaborav, usamljenost, pa čak i jedna nijansa tuge. Naravno, shvatio sam da ima takav pogled, tek nakon što sam ga bolje upoznao. Zato danas tvrdim da sam to video u njegovom pogledu. Na kraju sam zaključio, sasvim instiktivno, da bih mogao da mu priđem. Prilazim mu, dok mi je leva ruka spuštena blizu oružja. On je i dalje nepomično sedeo, kao da me ne primećuje. Kada sam mu prišao veoma blizu, on je spustio pogled prema meni i rekao:

– Svakako me ne možeš ubiti, možemo jedino da budemo prijatelji.

Pružio mi je desnu ruku. Ja sam pružio svoju. Nakon toga, životi su nam bili promenjeni. Ili je to svakako bila sudbina. Ako nisu mogli da je izbegnu grčki bogovi, verovatno nismo mogli ni mi. Ipak, taj prvi susret nije trajao dugo. Proteklo je mnogo vremena, dok se naši putevi nisu ponovo ukrstili na jednoj drugoj raskrsnici.

Tokom našeg prvog razgovora, iako bi se više moglo reći da je to bio nekakav monolog, gde je on pričao, a ja neumoljivo slušao i pamtio, mogao sam da saznam par stvari o njemu. Prvo, rekao mi je da nema ime, ili da ga je zaboravio. Bilo mu je svejedno kako ću ga zvati. Rekao mi je i to da luta ovim svetom već vekovima, i to doslovno. Nisam mogao da verujem u to šta priča. Ipak, brojni dokazi tokom našeg poznanstva nesumnjivo su govorili u prilog ovoj činjenici. Pričao mi je tako, da je imao nekoliko besmislenih titula, da je jednom bio najbogatiji čovek na svetu, a jednom verovatno i najsiromašniji, mada je pokušao da objasni da se može lako utvrditi ko ima najviše, ali da je mnogo teško, čak i nemoguće, utvrditi ko ima najmanje, jer ima mnogo onih koji nemaju ništa, a onda je to trka bez pobednika. Naučio je, potom i zaboravio, razne jezike. Ceo jedan vek nije radio ništa, jer je shvatio da nema poente bilo šta raditi. Jednom je uspeo da prođe kroz zid, jer su mu se u tom trenutku atomi u njegovom telu savršeno uklopili sa onima u zidu, ako sam ga dobro razumeo, jer ni dan danas ne znam mnogo toga iz prirodnih nauka. I ove interesantne detalje sam jedva uspeo da izvučem iz njega, jer nije želeo da priča o svom životu na taj način. Sve je to za njega bilo potpuno besmisleno.

Rekao mi je da je zabluda da oni koji žive dugo mogu da skupe sve znanje ovog sveta. Brojna znanja koje je sticao, vremenom su bledela, a ostajala su samo iskustva i poneko sećanje. Ogromnog broja stvari od pre par vekova se nije sećao, osim kada ponekad sevnu kao munje kroz njegovu glavu, ne trajući dugo i ne ostavljajući mnogo posle toga. Sećanja su dolazila sa određenim mirisom, ukusom, novim poznanikom koji bi ličio na nekog njemu bliskog iz prošlosti. Najviše mu je sećanja budilo vreme, boja neba, temperatura vazduha, taj specifičan spoj prilika koje su ga odmah vraćale u neki prošli događaj, koji se zapravo dešavao ponovo u tom trenutku. Takođe, možda krajnje nevažan, a opet dragocen detalj iz njegovog života jeste taj da je najviše voleo kada u kasno proleće padne kiša i kada se posle nje pojavi sunce, negde pred suton, prožeto blagim povetarcem. Tada je zemlja bivala prošarana različitim nijansama žute i narandžaste boje, pa čak i ružičaste, koje su bile razlivene po barama u kojima se ovo sunce prelamalo. To su bili kratki trenuci nečega što su ljudi nazivali nostalgijom. Veoma obično, reklo bi se, za nekog ko je toliko toga proživeo.

Bio je duboko nesrećan. Ovaj svet ga je načinio takvim. Kao i dugačak život, mada je pitanje da li je to život, ako se ne može znati da li će na kraju doći smrt. Brinuo se za ljude. Smatrao je da ne postoje dobri ili loši ljudi po rođenju, niti uopšte dobri ili loši ljudi, već da postoje samo situacije u kojima čovek odlučuje kako će postupiti prema sebi i drugima. Nekad tim postupcima čini dobro sebi i drugima, a nekad loše. Zato mu je bilo teško da kaže da je neko konačno dobar ili loš. Brojni ljudi koje je sretao, činili su ono što ljudi smatraju lošim, ali samo zato što nisu imali izbora. Život je bio nepravedan prema njima i nije im dao šansu da biraju da li će činiti dobro ili loše. Oni su se smatrali lošim ljudima, jer su usvojena načela govorila da su oni loši. Izgledalo mu je da ljudi često rade po tim načelima, a ne stvarno po onome što misle da je dobro, često izjednačavajući ove dve stvari. Zato je mislio da moralna načela, božji zakoni, te ljudski zakoni i pravda, samo odmažu ljudima, jer su njihovi koreni nastali u vremenu koje je prožeto mrakom i neznanjem. Nastali su, smatrao je, kako bi omogućili dobrobit za nekolicinu, kao način da se ostali drže u strahu od nekakve kazne, ljudske ili božanske. To je opstalo sve ove vekove. A opet, oni koji se nisu pridržavali ovih načela najčešće su bili ti koji su odlučivali o sudbinama mnogih. On je to nazivao konačnom životnom ironijom. Ti ljudi su imali izbor i odlučili su da čine loše drugima, kako po usvojenim načelima, tako i po stvarnom stanju stvari, kako bi zadovoljili sopstvene sebične porive. Ipak, takvi nisu kažnjavani, već su slavljeni kao najsposobniji. Oni koji su želeli dobrobit drugima i sebi, blagostanje i sreću za ceo svet, nisu mogli da pobede, jer su uvek marili za ostale, što su „loši“ uvek mogli da iskoriste da ih poraze u trenucima kada su „dobri“ morali da žrtvuju one koji su nedužni. Čak su se i drugi „dobri“ borili protiv njih, misleći da brane nekakvu pravdu. I tako su oni sebični, ili „loši“, kojih je, po njegovom mišljenju, uvek bilo manje, pobeđivali one koji su želeli dobrobit za sve, a kojih je najčešće bilo više.

Zato sam mogao da zaključim da on i dalje ima nadu u ovaj svet, iako se ona krije iza brojnih slojeva viševekovnih razočarenja. Kako mi se činilo da su ova razmišljanja negde prožeta emocijom, a negde logikom, te da su pomalo nerazumna i protivrečna, želeo sam da mu postavim još neka pitanja. Ipak, on se naglo trže i pogleda u pravcu Istočnih šuma. Rekao je samo još ovo:

– Proklet sam da prisustvujem prošlosti i budućnosti ovog sveta, jer sam izgleda jedini svedok vremena u kojem je svet bio drugačiji, iako se toga sećam tek kroz maglu, a umreću onog trenutka kada budem posvedočio da je svet onakav kakav treba da bude. Barem se tako nadam…

Nakon toga je potrčao prema šumama.

RKK

Advertisements

2 thoughts on “Susret kod Istočnih šuma

    • Hvala na ovakvim komplimentima, uvek je lepo kada se dobije nekakva reakcija na tekst, a posebno kada je ona pozitivna. Procitajte i ostale tekstove na blogu, sigurno ce vam se i oni dopasti.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s