Umetnost

Dovoljni

Hajde da podelimo uloge – ja ću biti razmazana maskara, a ti budi razmazani karmin. I bićemo zajedno ružni. Sadržaćemo neuspeh u sebi i bićemo u tome uspešni. Ali, zašto sadržimo neuseh? Zašto smo mi neuspesi?

Ja plačem. Ide jedna suza, pa druga, pa deseta i milionita. I one se slivaju i dolaze do tvojih usana, ti ih brišeš jer te golicaju i smetaju ti, pa brišeš svoj karmin i on ostavlja ružan trag. Ja sam neuspeh jer sam pustila suzu, ti si neuspeh jer ne umeš da ih trpiš. Mi smo zapravo jako slični. I ne primećujemo to, jer ja volim samoću, ti voliš ljude. Ja volim jutro, ti voliš mrak. Ja mrzim tebe, ti voliš mene. Ali, mi se tu slažemo. Mi smo zapravo savršeni. Kako sam? Nisam. Pokušavam da budem. Ne ide. Neće da se skini prokleta maskara, neće! Sva voda je istekla iz česme, ali ona i dalje stoji tu, razmazana. Počinjem da histerišem, ne, to ne sme da stoji tu više. Neću da me gledaš takvu. Još više plačem, i maskara se širi, stiže do brade i kaplje. Majica mi je sada isflekana. Bela majica sa crnim tačkama. Postajem još veći neuspeh.

Dolaziš ti. Gledaš me svojim iskolačenim očima od besa, stoji ti suza u oku i trudiš se da ne zaplačeš. Gledam ti u usta i primećujem da ti je karmin još gori sada. Umesto tamne crvene boje, sada je svetlo roze.

– ’Šta ti se desilo?’ Kažeš mi da ne znaš.

– ‘Širi se, znaš.’

Hoću da ga zagrlim, ali neuspeh ne zna da se grli. Hoću da ga poljubim, ali nosi razmazan karmin i ne mogu.

– ’Zašto nosiš karmin uopšte? Muško si.’

– ‘Glumio sam u predstavi. Igrao sam sebe i pao sam kao domina. Kazna mi je da nosim karmin.’

– ’Hoću da te poljubim. Ne znam šta me sputava. Valjda to što si neuspeh. Hajde probaj ti mene da poljubiš.’

– ‘Hajde. Ne mogu ni ja tebe. Sputava me nešto.’

To je čudno. Možda zapravo nismo savršeni. Ali, ja sam sama. I ti si sam. Mi moramo da budemo zajedno. Suprotnosti se privlače, zar ne? Spavam i sanjam te. Tako si lep u snu i nemaš karmin. I ljubiš me i grliš bez problema. I ja ti pričam neke reči, najčudnije na svetu, ali to su upravo one koje jedine mogu da pokažu koliko te volim. Ti si prva stvar koju vidim svako jutro i zato i volim jutro. A ja sam poslednja stvar koju ti vidiš pre spavanja, zato voliš mrak i noć. Ja sam ona koja se ne plaši emocija, ti si onaj koji to radi. Ja sam ona koja voli samoću jer tada na miru mogu da mislim na tebe, a ti si onaj koji voli ljude jer u njima uporno tražiš mene. Ja te ponekad mrzim jer me moja ljubav prema tebi ponekad boli, a ti si onaj koji me toliko voli jer sam i sa razmazanom maskarom najlepša.

Šetam sama i srećem tebe. U toj gomili ljudi te prepoznajem jer sam osetila čudnu jezu. I stavljam svoje suze na tvoje usne i ti rukom prelaziš preko njih i karmin se briše. Naginješ se ka meni i ljubiš me u oko i ja prelazim prstima preko njih i obraza i maskara se briše.

– ‘Savršeni smo, zar ne?’

Nikada nećeš shvatiti koliko. Postali smo dovoljni.

Jelena Joksić

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s