Antropologija / Film

“Iranac”

IRANIAN_1-800x460

Iranac, reditelj filma, Megran Tamadon, dolazi iz Francuske u svoju otadžbinu kako bi sproveo sledeći eksperiment. Sa nekolicinom Iranaca želi da provede 48 sati u jednom letnjikovcu, pokušavajući da stvori pluralističko, po njemu idealno, društvo u malom. Jedna zajednička prostorija će predstavljati javni prostor i treba da se dogovore šta u toj prostoriji jeste, a šta nije dozvoljeno. Megranova prvobitna ideja je bila da u diskusiji učestvuju i žene, ali ubrzo je shvatio da je ta ideja Irancima potpuno neshvatljiva. I ne samo ta.

Naravno da reditelju nije bio cilj da oni samo provedu tih 48 sati zajedno, već da pokuša da pristalicama iranskog režima učini logičnijim shvatanja zapadne civilizacije. Međutim, nije računao na to da ovakvom društvu nije merilo logika, već religija. To jest, njihova slika o njoj.

Reditelj je imao nameru da zaviri u pitanja iranske tradicije i verovanja i da vidi kako će se Iranci snaći unutar njih. Međutim, uronjenost u logiku evropske kulture nije bilo oruđe kojim je mogao da dopre do njihovih shvatanja. “Razvijena“ zapadna civilizacija teško da može da shvati logiku “nerazvijenog“ muslimanskog sveta.

A gde to “razvijena“? U ideologiji, nauci, filozofiji? Svakako, sa tim se svi moramo složiti. Ali, da li je to suštinski razvitak jednog društva? Ako se kao premisa postavi da je porodica osnovna ćelija svakog društva, jasno je kakvo će društvo u zaključku slediti u zapadnoj civilizaciji. Jedan od Iranaca pominje kako je krajnji rezultat toga što je na Zapadu “sve slobodno i dozvoljeno” to da je razvod sada potpuna normalna pojava, dok za decu iz razvedenih porodica to, svakako, nije. Tako generacijama odrastaju deca bez nekog od (ili oba) roditelja i društvo se ne pita da li je to dete imalo slobodu da bira u kakvoj porodici želi da živi. I kako će pod tim uticajem kasnije živeti. Slobodu, čiju vrednost toliko uzdiže to isto zapadno društvo.

Najrazboritiji od Iranaca navodi primer kako su u jednom mestu u Holandiji ljudi tražili dozvolu da ulicom hodaju goli. Pitao je reditelja da li je u njegovom idealnom, sekularnom društvu to dozovoljeno. On je bez razmišljanja odgovorio da nije. Ako je tako, da li se onda zaista radi o istinskoj slobodi za sve, ili o nametanju sopstvenih vrednosti zapadne civilizacije onda kada to njoj odgovara? Koja je razlika između toga da se ženi u javnosti zabrani da se pojavi bez vela ili da se pojavi bez odela? Dakle, u pitanju je samo pomeranje granica. Uostalom, nošenje vela je na javnim mestima zabranjeno i u samoj Francuskoj. Zašto onda u Iranu ne bi trebalo da bude zabranjeno njihovo nenošenje?

Neću ulaziti u pitanje da li je islam, rigidan, ekstreman, pravedan, slobodan…Ili sve suprotno tome. Svako može da ima svoj stav o svakoj od islamskih i iranskih običaja i vrednosti. Ali ono što ne može je da pokušava da nametne vrednosti svoje kulture drugim kulturama. Ne postoje univerzalna merila po kojima se može meriti dobrobit kultura. Ne postoje bolje i loše kulture. Postoje samo one koje su nam po shvatanju dalje i bliže. A to, opet, zavisi od one kojoj mi pripadamo.

26

S druge strane, kao odlični govornici, Iranci izvrću reči reditelja kako bi našli opravdanja za svoje zaključke. Koriste metafore, generalizacije i simbolične pričice kako bi opovrgli stavove koje on iznese i u tome su veoma dobri. Međutim, metafore su vrlo varljive i ne može se pomoću njih baviti jednim tako kompleksnim pitanjem kao što je religija. I ostalim pitanjima koja sa sobom nosi.

Verovatno šokiran njihovim pronicljivim kontraargumentima i stavovima, reditelj je ostajao bez reči na mnogim mestima gde je mogao da obori njihove proizvoljno izvedene zaključke. Na primer, jedan od Iranaca komentariše kako jedna muslimanka nosi neželjeno dete svog bivšeg muža, za kog se nedavno udala. Islam, naravno, zabranjuje abortus, osim u ekstremnim slučajevima. Zaključak ovog Iranca je da, ako su dvoje bili prvo prijatelji, takav brak je već unapred osuđen na propast. Na to je reditelj mogao da odgovori da bi im bilo korisnije da su prvo živeli zajedno neko vreme, pa da su se onda odlučili za brak, što on pominje da je učinio sa svojom ženom. Ovo provocira iščuđavanje svih prisutnih, jer oni prvi put čuju da je neko živeo za budućom ženom pre braka. Ovakva iznenađenja Iranaca dešavaju se više puta tokom filma i istina je da ograničenost informacija ograničava i mogućnost izbora. Međutim, smatram da ih ovakve činjenice još više razdvajaju od drugih kultura i tako samo učvršćuju uverenost u sopstven sistem vrednosti.

Reditelj Megran Tamadon, želevši da pokaže besmislenost normi iranskog društva, pokazao je ništa manju besmislesnost svog sopstvenog. Želevši da razlabavi njihova čvrsta uverenja, završio je učivši njihovu molitvu. Želevši da promene njihove stavove, čini mi se da je promenio mnoge svoje. Između ostalih, i taj da se njihovi verovatno nikad neće promeniti.

Razočaran, odlazi iz rodnog Irana u Francusku, i dalje razapet između ove dve kulture i pomiren tolikom različitošću ovih kultura koja dovodi do nemogućnosti njihovog pomirenja.

Pogledajte trejler za film: https://www.youtube.com/watch?v=QtUigEjvp2k

Sonja Sudimac

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s