Filozofija / Kritika

Studentski protesti od 2014. do danas. Student kao akademski građanin i da li protesti mogu da istaknu opštija pitanja u prvi plan?

Uvod

Ovaj rad će se baviti pitanjem protesta u kontekstu toga da li je i kako moguće kroz studentske borbe uzdrmati neke od pogrešnih temelja društva. Baviću se analizom protesta na kojima sam i sam manje ili više učestvovao. Prvi aspekt bitan za ovu analizu je da je ekomonski sistem u kome se nalazimo kapitalizam i ne moramo uopšte da ulazimo u mnogo teorije, jer je za potrebe ovog teksta bitna odlika da se mistifikovani pojam tržišta koristi kao glavni pojam u određivanju vrednosti bilo čega, kako svakog objekta tako i svakog rada. Drugi glavni aspekt bitan za ovu analizu je taj da se u kapitalizmu kapital ulaže kako bi se “oplodio” i kako bi došlo do uvećanja tog početnog kapitala (u kontekstu obrazovanja mi ulažemo vreme da bismo dobili određenja znanja preko kojih ćemo kasnije profitirati na tržištu rada). Država u kapitalizmu kroz poreze i ekonomske politike ima taj korektabilni faktor na tržište, mada bezbroj puta smo suočeni sa izjavama koje jasno daju tržištu primat u odnosu na državu (kada se bune malinari ili neke druge grupacije koje su nezadovoljne cenom koje im dodeljuje tržište).

Obrazovanje u ovom kontekstu služi da osposobi radnu snagu za potrebe tržišta rada. Prosto, da bi se preko različitih nivoa stručne spreme zadovoljila celokupna potreba društva za različitom radnom snagom. Visoko obrazovanje, logično, za cilj ima stvaranje znanja potrebnog za najplaćeniji rad. Naravno, on je najplaćeniji zato što je najviše vrednovan na tržištu. Naravno da nije sve ovako prosto i idealno, postoje poslovi koji bez fakulteta donose veće zarade, jer ih je malo na tržištu rada, kao što postoji i institucija privatne svojine i nasledstva, koja može da obezbedi lagodan život i dobre materijalne uslove bez nekih velikih škola. To ovde nije tema, možda posredno, ali konkretno ja ću se baviti protestima studenata, dakle, visokim obrazovanjem i potrebno je malo osvetliti funkciju tog istog obrazovanja u odnosu na sistem.

Ove funkcije obrazovanja, da uči veštinama za buduće tržište rada, ne bi bilo bez opravdanosti te same funkcije, kao i opravdanosti samog tržišta rada, tržišta uopšte, a i u kranjoj liniji kapitalizma, države i svih ostalih fundamentalnih datosti društva. Tako dolazimo do druge funkcije obrazovanja i nju ćemo nazvati ideološkom funkcijom. Ova funkcija, bez prevolikog udubljivanja u samu problematiku pojma ideologije, treba da reguliše sistem mogućih verovanja i praksi tako da ona obezbede da ljudi rade svoj posao, da deca idu u vrtić, da studenti studiraju, političari upravljaju, radnici rade i da manje ili više veruju u stvari koje obezbeđuju da sve te prakse idu svojim tokom. Sama verovanja se takođe stiču kroz prakse jednim ogromnim delom, a primer mogu biti deca koja svakodnevno idu u školu gde se navikavaju da rade zadate stvari i da slušaju autoritet, što ima jasnu ideološku funkciju stvaranja navike odlaska na posao i slušanja gazde, šefa, menadžera. Ta praksa ponavljanjem legitimizuje (normalizuje) samu sebe, a posredno i gorepomenute stvari koje stoje iza nje. Ne treba shvatiti ovaj proces iz primera nikako izolovano, jer njemu potpomaže institucija porodice, institucija zakona, gde se kroz različite prakse i kroz stvaranje različitih uverenja opravdavaju u principu iste stvari koje stoje iza njih.

Kada govorimo o visokom obrazovanju, ideologiju (skup određenih uverenja i praksi), koja opravdava samo postojanje i funkciju istog, nazvaćemo ideologijom akademskog građanina. Nemoguće je pobrojati sva uverenja i prakse ove kao i bilo koje ideologije, ali navešću neke primere kako bih sam pojam bar malo približio. Razna uverenja da fakultetske institucije nose sa sobom pravila lepog ponašanja, prakse tog ponašanja, uverenje o značajnosti i elitnosti samog rada na takvoj instituciji, uverenje o većoj bitnosti u odnosu na radnike bez fakulteta, vera u stručnost i autoritet profesora, vera u moralnost i istu ideologiju kod profesora, poslušnost profesoru, itd (navodiću više primera koji će više približiti ono na šta mislim u daljem radu, dovoljno je ovde da se u nekom najširem smislu vidi na šta se misli).

Ono što je negde tema ovde je da li studentski protesti imaju potencijal da problematizuju funkcije samog visokog obrazovanja u sadašnjem sistemu, tj. da problematizuju tržište rada, da problematizuju znanje kao još jednu robu koja dobija vrednost opet na tržištu, da problematizuju samo vrednovanje rada, da problematizuju razne ideologije koje služe kao legitimizacija ovog i ovakvog sistema, a u krajnjoj liniji, što da ne, da problematizuju kapitalizam. Uočljiv je pesimizam, jer čak nisam ni postavio pitanje da li mogu da uzdrmaju ili učestvuju u radikalnoj promeni sistema, jer smatram da se ta pitanja ne mogu postavljati trenutno. Odgovor na ova pitanja nije jednostavan i zato ću koristiti svoja iskustva kako bih kroz različite aspekte pokušao da ponudim bar neki odgovor.

Kako dolazi do protesta?

Od 2014. od kada se bavim studentskim pitanjima skoro svaki studentski protest je nastao kao reakcija na razne mere fakulteta, koji su na ovaj ili onaj način otežavale studentima nastavak studija. Obično su se mere ticale ili uvođenja nekih troškova koji do tada nisu postojali, ili ukidanjem rokova koji su do tada postojali. Na širem planu te mere su bile uslovljene sve većim povlačenjem države iz finansiranja obrazovanja i njegovog prepuštanja tržištu. Tako je protest na Filozofskom fakultetu 2014. počeo tako što je država zbog mera štednje smanjila plate profesorima za 10%, a onda je rukovodstvo fakulteta pokušalo da taj trošak prebaci na studente uvođenjem plaćanja određenih predmeta i tako nadomesti to smanjenje plata profesora. Slična stvar se desila na Filološkom i Učiteljskom fakultetu.

U krajnjoj liniji kod finansijskih mera koje uništavaju studentski standard treba uočiti to da su obrazovne institucije u funansijskom sistemu države shvaćene kao i svaka druga firma, koja treba da posluje u dobitku, pa tako su fakulteti onda prinuđeni da povećavaju i izmišljaju troškove studiranja kako bi poslovali sa dobitkom. Često fakulteti ne dobijaju zakonski predviđen novac, pa se onda opet ti troškovi svaljuju na krajnje korisnike u ovom lancu odnosno studente.

Za drugi najčešći razlog, rokove, obično je glavni argument reforma visokog obrazovanja i prelazak na Bolonjski sistem. Ta čuvena Bolonjska deklaracija napisana je na tri strane i govori samo o tome kako Evropa treba da teži ka mobilnosti studenata zbog objedinjavanja evropskog tržišta rada. Da bi mobilnost bila moguća, potrebno je odrediti sistem bodovanja koji bi bio isti na svakom fakultetu, u svakoj zemlji. Kako je ono što je zajedničko svim zemljama vreme, tako je i sistem bodovanja zasnovan na proceni koliko je vremena potrebno savladati neki predmet, odnosno literaturu za njega predviđenu. 1 ESPB bod jednak je 25 do 30 sati rada. Kod nas je problematično to što se ovaj kvantitativni deo nije baš najbolje prilagodio standardima. Najčešći je slučaj previše realnog rada za premalo bodova i zaostatak u obavezama. Zbog toga je studentima omogućeno više rokova nego što je neki evropski standard sa jedne strane i sa druge strane smanjen je uslov, oličen u broju bodova potrebnih za prolazak u narednu godinu (kako za ove koji se finansiraju samostalno, tako i za one koji se finansiraju iz budžeta). Često se dešavalo da fakulteti smanje broj ispitnih rokova pozivanjem na Bolonjsku deklaraciju, kao što se desilo 2015. i 2016. na Pravnom i na ETF-u, kada su i izbili protesti. Sve je rezultiralo time što je Univerzitet dopunio statut tako da piše da je u godini predviđeno da svaki fakultet organizuje 6 ispitnih rokova.

 

statut

Statut Univerziteta

 

Naravno ovoga kao i milion drugih što statutarnih što zakonskih odredba fakulteti se ne pridržavaju, pa tako postoje fakulteti koji imaju manje rokova (Matematički, ETF), a postoje i oni koji imaju znatno više. Ovakva odredba je paradoksalno poslužila nekim fakultetima (poput Ekonomskog) da uvode dodatne rokove u kojima se prijava naplaćuje po 2000-3000 dinara pod izgovorom da je sam rok izvan zakona (što i nema nekog smisla, osim ako se uzme pretpostavka da je taj rok na crno i da je nestašice rokova, pa taj rok ima monopolsku poziciju na tržištu).

Primer nekog proaktivnog delovanja (delovanja koje nije samo reakcija na dodatno pogoršanje, već borba za poboljšanje) je studentski pokret Novi Sad koji je pokrenuo 2016. godine zahtev da se na nivou Univerziteta u Novom Sadu ukinu takozvani dodatni troškovi studiranja koji nisu pokriveni školarinom ili budžetom. To su razni troškovi za prijavu ispita, za upis godine, za izdavanje raznih prijava itd.

Imamo još jedan primer studentskih protesta. U aprilu 2017. desili su se masovni protesti posle izbora pod nazivom Protiv diktature. U Novom Sadu se studentski pokret Novi Sad istakao kao organizator protesta (davali su izjave za medije, birali govornike, birali trasu puta kojom će se protest kretati, zakazivali nove proteste, pravili parole, logistiku itd.). U isto vreme i u Beogradu možda i najveći deo mase na protestu čine mladi ljudi i studenti, pa se onda i tu može govoriti kao o nekoj vrsti studentskog protesta. Ovakva interpretacija je jasno problematična, jer sami ti studenti ne interpretiraju sebe na tim protestima kao studente, već kao nezadovoljne građane, nezadovoljne birače itd. Kasnije ćemo se ipak baviti i ovom problematikom i podrobnije analizirati neke aspekte te borbe, za sada je dovoljno da samo svrstamo i ovaj slučaj masovnih nezadovoljstava kao jedan od mogućih načina započinjanja studentskog protesta.

Protesti koji se trenutno dešavaju su mnogo više organizovani od strane onih organizacija koje već poseduju određenu moć, međutim ponovo razni studenti i studentske organizacije pokušavaju da predstave sebe kao značajni faktor tih protesta. Situacija je što se toga tiče mnogo lošija u tom smislu što su ovi studenti koji sada organizuju okupljanja i dolaske na proteste direktno usmereni od strane profesora ili nekih političkih partija  (koje su prethodno već podržale ili organizovale protest). Konkretno na Filozofskom fakultetu je studente direktno organizovao Čedomir Antić, isti profesor koji je u protestu koji se dešavao 2014. na istom fakultetu gurnuo studentkinju tako da je ona zadobila lakše telesne povrede. Trebalo bi pomenuti i da je jedan od glasnogovornika protesta Ognjen Radonjić, koji se iz sve snage trudio 2014. godine da policija dođe na Filozofki fakultet i uhapsi ljude koji protestuju i da tako naruši imaginarnu autonomiju univerziteta. Tako možemo da kažemo da su 2017. ipak studenti u krajnjoj liniji više autonomno (koliko već postoji ta autonomija) donosili odluke o učešću na samim protestima

Načini organizovanja i taktika u protestima (pre svega protesta na fakultetima, masovne proteste ovde ne analiziram)

Ovde ću pričati o nekim principima organizovanja i taktikama sa protesta u kojima sam i sam učestvovao. Najveći princip pri organizovanju je da proces odlučivanja bude u najvećoj mogućoj meri demokratski. To se obezbeđuje kroz direktnu demokratiju. Taj princip obezbeđuje da se što veći broj uključi u protest, kao i da se što veći broj ljudi kroz procese odlučivanja i sprovođenja odluka politizuje. Ovde pod politizacijom mislim na stvaranje svesti o odnosima moći u nekoj instituciji, o stvaranju svesti o mogućim akcijama, o rađenju samih akcija u određenoj grupi, o promišljanju posledica akcija, o shvatanju celine, delova, uzroka, posledica, o pravilnom argumentovanju, javnom nastupu i propagandi. Jednostavno pod politizaciju smatram pravljenje određenje konceptualizacije svesti o tome šta se i zbog čega dešava, kako u tom malom delu društva, tako i šire. Tu se susrećemo odmah sa ogromnim problemima pri argumentaciji, pri sprovođenju odluka, pri shvatanju sebe kao subjekta, a ne samo pasivnog vršioca raznih dužnosti itd.

Moramo da shvatimo da imamo posla sa ljudima kojima je politički akt sveden na glasanje jednom u nekoliko godina i koji su ceo život ubeđivani da je demokratija baš to da se neki ljudi izaberu da umesto nas zastupaju naše interese.

Na fakultetima se za reprodukciju ovakvog vida demokratije u realnosti brine studentski parlament, koji je studentsko predstavničko telo, koje ima udela u raznim fakultetskim instancama gde treba da zastupa interese studenata. O samom studentskom parlamentu ću malo kasnije pisati, ovde je samo bitno da pomenemo parlament kao jedan od razloga zašto je teško primeniti direktnu demokratiju na protestima, a i uopšte kao način organizovanja studenata na fakultetima. Kao najveći rezultat ove poteškoće imamo disproporciju između ljudi koji odlučuju i učestvuju u procesu odlučivanja i ljudi koji izvršavaju te odluke, a jedna od implikacija ove poteškoće je ta da se onda razne izglasane stvari zbog nedostatka kapaciteta jednostavno ne izvrše.

U nekom idealnom smislu najbolje bi bilo da svako ko odlučuje, kasnije i izvršava neke od odluka shodno podeli rada, ali se u praksi ovaj idealni slučaj nikada nije dogodio i uvek je bilo više ljudi u procesu odlučivanja, nego u procesu izvršavanja samih odluka. Jasno je da je svest o predstavnicima i praksa predstavničke demokratije i narativa o istoj toliko jaka da i pored nominalno drugačijeg procesa odlučivanja dolazi do toga da postoji očekivanje da će te same odluke neko drugi to sprovesti, neko ko vodi celu stvar i ko predstavlja te ljude.  Nerealno je i očekivati da jedan toliko radikalno drugačiji princip odlučivanja i zaživi posle toliko malo praktikovanja.

Ono što jeste zabrinjavajuće je što sistem u kome odluke sprovode oni koji odlučuju nije zaživeo ni na Filozofskom gde ovakvo organizovanje postoji duže od 10 godina i gde je protest (blokada 2014. godine) trajao 55 dana, gde se gotovo na svaka 2 dana ponavljao proces odlučivanja i gde su se na svaka 2 dana ponavljale raspodele rada (iako je to vrlo dobro funkcionisalo, nikada se nije ostvarila ta neka dominacija u svesti da odluke moraju i da se sprovedu). Postoje i drugi vidovi proceduralnih teškoća gde ljudi nisu vešti da razdvoje moguće od nemogućih predloga, da dobro moderiraju samim procesom odlučivanja, da ne ponavljaju već iznete argumente, da ispišu jasno predloge za glasanje i da odbace kontradiktorne, spoje slične itd. Ove stvari se naravno kroz praksu uvežbavaju i već posle par zborova primetan je ogroman napredak u ovom procesu. Ovaj tip organizovanja nije bio na protestu 2017. protiv diktature u Novom Sadu, iako se težilo da se demokratičnost održi kroz razna glasanja i rasprave na fb grupama. Sama dinamika protesta koji se održavao gotovo svakodnevno je onemogućavala da se uporedo vrši i potpuno demokratski način odlučivanja, jer jednostavno nije bilo snage, a i drugi realni faktori (poslovi, porodice itd.) su onemogućavali takve procese.

Argumente za ovakvo a ne neko drugo organizovanje možemo podeliti u dve grupe, jedna grupa je ideološka, druga grupa je pragmatična. Ideološka grupa argumenata bi se svodila na to da je jednostavno ispravno politički uključiti sve zainteresovane ljude u proces koji ih se tiče, da se kroz taj proces stiču veštine korisne za neku sutrašnju borbu i da se kroz taj proces nudi alternativa procesima odlučivanja koji su dominantni u ovom društvu, a koje smatramo pogrešnim, kao i uopšte principe na kojima se zasniva ovo društvo. Pragmatični argumenti bi se ticali toga da ovakav način orgnizovanja nudi to da ne postoje vođe, pa nema onih koji bi narodski rečeno najebali ukoliko uprava fakulteta, ili neka viša državna instanca krenu da se svete, a sa druge strane isto tako ne dozvoljava se pojedincima da preuzmu zasluge za kolektivne akcije i da onda te zasluge na ovaj ili onaj način unovče (što sam ja ipak u krajnjoj instanci uradio, ali više o tome u jednom od narednih odeljaka). Takođe, na ovaj način se gubi mogućnost da neki vođa prekine protest, jer je potplaćen ili ucenjen, ili da prihvati određeni sitne ustupke iz istih razloga (postoje primeri mnogih štrajkova gde sindikalne vođe urade baš to).

zbor

zbor Filozofskog fakulteta

 

Što se taktike tiče, taktika je uvek direktna akcija. To otprilike znači da se instancama koje treba da omoguće zahteve napravi određena šteta, tako da oni pod pretnjom ponavljanja te štete ispune zahteve kao manju štetu od daljeg procesa protesta (odnosno činjenja štete). Zarad jasnosti, jednostavno ako blokirate fakultet, sprečavate nastavu, fakultet je primoran ili da ispuni zahteve, ili da pojača represiju, ako izdržite dovoljno, fakultet će da popusti, jer se jednostavno upravi ne isplati da fakultet ne radi neki veliki vremenski period.

Sad se ovde vraćamo na onu studentsku ideologiju akademskog građanina koju sam već gore spomenuo iz koje je lako zaključiti da studenti baš i ne mogu ovakve radikalne korake da naprave iz prostog nezadovoljstva. Zato postoji neki niz koraka koji se pokazao kao pravilo dok se protest ne radikalizuje. Prvo se obično odluči da se šalju razni dopisi, pa se idu na razne pregovore itd itd. Ove stvari su itekako logične, jer studenti veruju svojim profesorima, veruju da su oni racionalna i dobra bića i da će sagledati realnost iz njihovog ugla, da će shvatiti da studenti nemaju novca, ili da ne mogu da preobimne predmete daju u manjem broju rokova. Međutim, sve te iluzije sa tim raznoraznim akcijama padaju u vodu i kako se zahtevi odbijaju u više navrata na različite načine i kako pregovori propadaju, dolazi se do svesti o radikalizaciji protesta.

Možda je najbolji primer ovoga ta blokada Filozofskog fakulteta 2014. koja je nastala posle dosta pokušaja da se pošalju razni dopisi upravi, razni mejlovi profesorima, posle raznih manjih protesta, parola, dreke, vike itd. To ignorisanje ili odbijanje zahteva ima efekat rušenja ovih ideoloških iluzija, odnosi postaju ogoljeniji, interesi postaju vidljiviji, a razni narativi o zajednici, celini i skladnosti se pokazuju kao obične laži. Tada ljudi opet kroz ovaj proces odlučivanja dolaze do toga da je ugrožavanje interesa protivnika jedino rešenje, a to ugrožavanje je na fakultetima jedino moguće kroz blokade nastave istih. Velike greške su pravljenje kada se samo napravi blokada, bez ikakvog rada na uklanjanju pomenutih barijera za njen uspeh.

Slično, blokada Pravnog je bila urušena veoma brzo, jer ljudi nisu imali kapaciteta da je sprovedu, imali su veliki strah od profesora, uprava je radila dobar posao u deljenju učesnika protesta itd itd. Jednostavno nisu se stvorili uslovi, a ljudi koji su najviše učestvovali su pomislili kako ne treba više da se stvaraju uslovi i došlo je do potpunog kraha, zahtev nije ispunjen, a mnogi ljudi su imali i kasnije problema zbog protesta. Sa druge strane, na Pravnom fakultetu je ideologija akademskog građanina dosta jaka, jer se ti studenti direktno školuju za rad u pravosuđu koje ima tu represivnu ulogu u državi. Možemo da dodamo da oni imaju i tu profesionalnu (pravnu) ideologiju koja ih sprečava u radikalnijem protestu koji nije do kraja pravan.

Argumenti za ovu taktiku su čisto pragmatični. Jednostavno treba ispucati sve ideološki prihvatljive (u smislu ideologije akademskog građanina) metode (dopise, pregovore, mirne proteste…) i ukoliko isti ne uspevaju posle određenog perioda ili možete da prestanete sa protestom, ili možete da napravite sledeći korak koji izlazi iz te ideološki nekonforne zone i prelazi u direktno ugrožavanje interesa. Jednostavno ne postoji drugi realni metod. Na primer na Filozofskom se 2014. godine skoro 10 dana protestovalo i dopisivalo i sigurno ne bi imalo efekta da se tako radi još 50 dana, a plus ljude pristignu obaveze pa ne mogu ni da protestuju, niti imaju volje kada vide da ne uspeva. Ovde mogu da se ogradim, neki protesti su se završavali u fazama pre blokade (skoro svaki protest na Filološkom i svi naredni protesti na Filozofskom). Teškoće su uvek naravno broj studenata i taj mali broj studenata u protestima ima uzrok u jednom većem skupu okolnosti. Jedna od njih je svakako i ova ideologija akademskog građanina, koji treba da bude uglađen i koji treba da se buni samo kroz nametnute fine načine komunikacije i bunjenja, kroz parlament. Realan strah je čest uzrok nebunjenja, jer je studentima status studenata karta za lepšu budućnost (o tome više kasnije), pa sama pomisao žrtve te karte na bilo koji način stvara odbijanje bilo kakvog protesta. Na kraju krajeva i verovanje autoritetima da su te mere i za njihovo dobro ili da su jednostavno nužne (pogotovo kod brucoša ovaj razlog itekako igra ulogu).
Što se tiče ’’ljudskog faktora’’ često se dešava to da učesnici protesta već imaju izgrađenu političku svest mnogo ispred većine ljudi kojih se sam protest tiče, a nemaju osećaj za te druge ljude i njihove poglede na stvarnost. Često iz tih disproporcija u mišljenju studenti koji imaju nekog političkog iskustva (političkog u tom smislu protesta i bunjenja) deluju kao ludaci “normalnim” studentima, a često ne rade dovoljno na sebi i svojoj retorici da to delovanje promene. Ukoliko bi ta politička svest bila dominantna među studentima, potrebe za tim prilagođavanjima ne bi bilo, međutim u okolnostima kakve su sada ta prilagođavanja su više nego nužna. Da ne ostanem u ovom delu apstraktan iako je svaki protest uvek i nužno politički akt, studenti bez neke razvijene političke svesti ga uvek percipiraju kao nepolitički akt (jer se politikom smatra samo parlamentarna politika), odnosno, kao studentsko pitanje. Mnogo puta se dešava da ljudi iskusni u protestima nameću i objašnjavaju kako je protest politički itd. stvarajući tako situaciju u kojoj mnogi “obični” studenti napuštaju proteste misleći da postoje ko zna kakve tu političke strukture koje su iza samih protesta. Tako da uvek mora da se balansira između znanja, retorike, edukacije, pragmatičnosti i svih aspekata koji su bitni kako za sam konkretni protest, tako i za politizaciju njegovih učesnika.

Argumentacija i taktike druge strane

Ono što je simptomatično kada pričamo o raznim upravama i njihovim taktikama je da se te taktike u principu ne razlikuju puno. Pre svega da se vratimo na uzroke problema. Znači imamo stavljanje obrazovanja u okvire i principe tržišnih zakonitosti kroz primenjivanje popularno nazvane Bolonjske reforme obrazovanja, što u praksi implicira komercijalizaciju obrazovanja, reformu programa, povećanje efikasnosti itd. I ministarstvo i univerziteti, a na kraju i fakulteti imaju jedan princip pri uvođenju negativnih mera za studente. Taj princip bih nazvao princip kuvanja žabe.

Naime taktika je u tome da se na primer uvede 6 negativnih mera, da studenti naprave proteste protiv svih 6, viša instanca (uprava, ministarstvo) uzme i odustane od 3 mere i stvara se utisak da studentske institucije (parlament) koje su izborile povlačenje te 3 mere rade svoj posao u tom nekom zamišljenom socijalnom dijalogu,a sledećih godina će viša instanca postupiti identično i na kraju će rezultat biti da je svih 6 mera uvedeno, što je inicijalno i bio cilj. Primer su protesti SKONUS-a 2014. godine gde se od  5 zahteva (svi su bili reakcija na nove mere ministarstva) ispunilo 3 zahteva nepotpuno i da su se onda ti pregovori proglasili za uspešne. Kroz par godina su i te mere, protiv kojih su se studenti uspešno izborili, sprovedene, pa je ministarstvo došlo do onoga do čega je htelo te 2014.

 Stvar je samo verzija kuvanja ž i desila se na protestu ETF-a na kome je uprava smanjila broj rokova na 4 roka . Posle protesta se došlo do toga da se vrati na 5 ispitnih rokova (međutim neki rokovi su za prvi, neki za drugi semestar), iako je i tih 5 potpuno nelegalno ako gledamo statut Univerziteta, ali ako gledamo iz perspektive studenata to je dobijeno u odnosu na 4 roka što je predstavljeno kao namera uprave, koja je možda od početka i želela da to bude 5 rokova, ali su kao na pijaci ponudili 4 pa ako prođe prođe što bi se reklo.

Što se narativa (retorike)  tiče, obično se ide na to da se studenti koji se bore prikažu kao nestudenti i to u dva smisla. Prvi je da se prikažu kao neki ljudi koji nisu studenti, jer se ne ponašaju u skladu sa gorepomenutom ideologijom koja treba da karakteriše studenta. Pa su tako uobičajene primedbe kako ton u kome se vodi protest nije primaran takvoj instituciji, da parole nisu u skladu sa mestom u kome se nalaze i to ide do toga da kada se situacija potpuno zaoštri i pozicije se ogole do krajnjih granica, studente u protestu uprava naziva nn licima, huliganima i svakakvim drugim imenima koja jasno imaju za cilj da diskredituju te ljude kao one koji nisu ono što bi trebalo da budu, a trebalo bi da budu oni mirni, fini uglađeni koji koriste samo ponuđena sredstva i načine komunikacije i negodovanja.

Drugi smisao je narativ u kom se potencira da studenti koji se bune na nekom fakultetu x nisu sa fakulteta x pa nemaju tu šta da traže i onda se ide na to kako su to neki drugi studenti koji zapravo i nisu studenti, jer nisu studenti tog fakulteta. Primer su svi protesti počev od 2014. do 2018. gde su sve uprave fakulteta potencirale priču kako tu dolaze i neki sa Filozofskog koji nisu sa tog fakulteta i kako oni vode protest i huškaju ljude na pobunu. Čak su i protesti predvođeni studentskim pokretom Novi Sad često bivali diskreditovani narativom da to vode neke grupe iz Beograda.

Narativi pozivanja na zakon i propise su česti, iako se gotovo uvek pokazivalo da se ili pravna akta mogu tumačiti na više načina (pa i onako kako studentima odgovara) ili da taj isti fakultet krši propise na jedno 50+ mesta, a na tom sad baš neće. Jedan od čestih izgovora je prebacivanje odgovornosti na višu instancu, kao i prebacivanje nadležnosti na višu instancu (uprava na ministarstvo ili na univerzitet).

Svi ovi narativi koji nastoje da budu nekakvi argumenti pretenduju da pokažu kako su protesti nelegitimni iz ovih prethodnonavedenih razloga. Poseban deo te (ne)legitimnosti protesta je institucija studentskog parlamenta preko kog je zakonski definisano da je jedino moguće izraziti nezadovoljstvo koje bi više instance (ministarstvo, uprave…) morale na neki način da uzmu u obzir. Jednostavno, ako je studentski parlament protiv protesta, drugi studenti u protestu se uzimaju kao nelegitimni protestanti (ova situacija je bila česta u protestima i na tu kartu su mnoge uprave igrale). Podrobnije o studentskom parlamentu i legitimnosti biće u sledećem odeljku.

Što se tiče neke hronologije dešavanja, gotovo uvek retorika počinje sa nekih najekstreminijih stanovišta  ideologije akademskog građanina. Sve kreće lepo, fino i mirno, na zahteve se gleda sa razumevanjem i sa mnogo “ali” iznesenih uz mnogo žaljenja sa mnogo lažnog uvažavanja za interese studenata itd. Kako vreme odmiče i kako se protest zaoštrava, stvari se zaoštravaju, interesi postaju sve jasniji i retorika prati tu novu realnost. Retorika na Filozofskom je došla do krajnjih granica, gde su profesori najružnijim psovkama oslovljavali studente u protestu, gde su se na medijima iznosile razne bljuvotine i gde se potpuno urušila ova ideologija akademskog ponašanja i došlo je do krajnjih granica nekog vulgarnog pragmatizma pri branjenju svojih interesa. Još je interesantnije bilo na Pravnom gde su profesori i dekan tog fakulteta bukvalno bacali studente na zamlju, obijali vrata i fizički se obračunavali sa studentima u protestu.

Uloga studentskih parlamenata  u protestima i problemi legitimnosti

Kada pričamo o legitimnosti nekog protesta onda pričamo o nekoj priznatoj opravdanosti za isti. Na logičkom nivou, ovaj pojam može da bude i kontradiktoran, jer ukoliko bi bukvalno rečeno protivnik prihvatio protest kao legitiman, onda protesta ne bi ni bilo, jer bi priznanje opravdanosti vodilo ka priznanju zahteva. Postoji opcija gde je protest kao oblik nezadovoljstva i različiti njegovi vidovi opravdan (u smislu načina), a zahtevi sami nisu, međutim onda je to kao da vam neko kaže vi se bunite jer ste debili, ali se bunite na ispravan način. Ova opcija je opcija koja se podrazumeva kada se postavlja pitanje legitimnosti protesta.

U praksi se obično legitimnost poteže na razne načine i samo se pridodaje raznim argumentima  koje instance upućuju protestantima. Protest je nelegitiman, jer su tu drugi studenti (sa drugih fakulteta iz Beograda na primer), jer se obraća pogrešnoj instanci i najčešće jer nema neki određen, dovoljan broj ljudi. Taj broj nikada nije određen, ali nekako visi tu u vazduhu i stalno se poteže kao nešto realno. U svakom nominalno demokratskom društvu legitimnost se crpi iz nekog broja ljudi koji vas podržava, ili podržava to za šta se zalažete, pa se na osnovu te podrške legitimnost u parlamentarnim demokratijama prenosi na poslanike kao legitimne predstavnike koji postaju legitimni time što bivaju izabrani kroz određenu proceduru zakonski definisanu (ova procedura je legalnost). Za studente postoji slična stvar koja je osmišljena da glumi sindikat studenata i da se kroz instuticionalno delovanje bori za njihova prava. Ta stvar se naziva studentski parlament.

Nominalna uloga parlamenta je da kroz jedan predstavnički model obezbedi zastupljenost studenata u svim fakultetskim telima. U priči je zamišljeno tako da ukoliko nešto na fakultetu ili univerzitetu (postoji i univerzitetski parlament) nije kako treba po studente, onda parlament ima zadatak da to sazna i da ukaže na problem, a onda više instance treba zajedno sa parlamentom da pronalaze rešenja za taj problem. Takođe, parlament treba i aktivno da učestvuje u raznim fakultetskim telima onda kada se odluke tiču studenata (mada se uvek tiču studenata posredno, ali postoji taj neki nivo neposrednosti koji se uzima kao istinit) i parlament ima preko svojih delegata čak i pravo glasa u tim telima onda kada se odlučuje o pitanjima koja se tiču studenata. Parlament ima maksimum od nekih 20% od ukupnog broja učesnika u nekim od mesta na kome se donose odluke, na mnogim mestima ima i mnogo manje od 20% predstavnika i na mnogim mestima uopšte nema prava glasa. E sada naravno slika o saradnji i zajedničkom radu u zajedničkoj instituciji prestaje uvek kada neka negativna mera treba da se sprovede i to na najlakši mogući način prostim preglasavanjem uz par nekih fraznih argumenata koje sam pominjao gore već. Dolazimo do situacije da onda ljudi iz parlamenata moraju da organizuju neku vrstu odgovora na to.

Ovde se treba zadržati i prikazati bolje poziciju čoveka u parlamentu. Pozicija čoveka u parlamentu bitno definiše nešto što ću nazvati karijerizam (koja je jedan gotovo obavezan podskup ideologije akademskog građanina, jer se na akademski život gleda kao na građenje poštovane karijere), a što se ogleda u tome što ljudi kroz parlament dobijaju razna poznanstva koja će im kasnije kroz karijeru značiti, bivaju priznati od strane okoline, posećuju mesta gde idu ljudi koji imaju neku institucionalnu moć, mogu lakše da završe određene stvari na i oko visokoškolske ustanove. Oni zbog ovog statusa mogu i povezuju se sa raznim turističkim agencijama, klubovima, kafanama i kroz organizaciju žurki i ekskurzija stiču finu materijalnu dobit. Dalje, parlamenti dobijaju neka zakonski predviđena sredstva za razne studentske projekte i plate (plate dobijaju obično samo najviše parlamentarne funkcije). Znači prosto rečeno ljudi u parlamentu su ucenjeni svojim statusom koji dobijaju kroz parlament.

Sada kada se vratimo na onu kriznu situaciju, parlament uvek teži da se ta krizna situacija premosti kako tako i da se sve vrati u normalan tok, jer je interes ljudi iz parlamenta jednostavno takav (normalna situacija = lep život sa ne mnogo obaveza), iako nominalno treba da bude drugačiji. Sa druge strane ljudi iz parlemnta se znaju imenom i prezimenom i kada parlament stane iza protesta oni mogu da odgovaraju za sve ozbiljnije direktne akcije sprovedene u toku njega, takođe svaki konflikt može da ugrozi sve te karijere koje su mukotrpno građene.

Proces sticanja statusa u parlamentu nije nimalo lak i liči na procese slične onim u strankama, gde je potrebno ići od najgoreg ka višem u hijerarhiji, paziti na sve odnose, slušati ljude itd. Ulog ljudi iz parlamenta je veliki, mnogo veći od nekog ispitnog roka, ili nekih dodatnih troškova studiranja. U praksi se dešava da parlamenti stoje iza protesta dok oni ne postanu “previše radikalni”, a nekada su i u startu protiv protesta. Primer je protestu na Pravnom parlament gde je parlament sve vreme bio uz protest i blokadu, ali se znalo da sve pričaju višim instancama (upravi, profesorima). Na Filozofskom je parlament bio uz blokadu tri četvrtine protesta, ali kada su počele priče o padu godine bilo je kao “e ovo više nema smisla stvarno većina je protiv”  (uz ogradu da parlament na Filozofskom stvarno donosi 0 beneficija u odnosu na ostale parlamente).

Sa druge strane prihvatanjem borbe kroz parlament prihvatate i sva pravila igre u kojima više instance imaju neuporedivo više moći i u kojima vi možete samo konstantno da budete poraženi. Tako da je parlament jedna poluga u rukama moćnih koja služi pasivizaciji i kontrolisanju otpora studenata. Takođe, čak i eksplicitno je navedeno u poslovniku (vrsta statuta) Univerzitetskog parlamenta da student ne treba da se bavi politikom, van studentskog parlamenta koji se iz datog razume kao nešto što je van politike, a politika se smatra nečim lošim.

clan 5

Pravilnik Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu

 

Na ovo ćemo se vratiti kasnije, jer je bitno i za centralno pitanje. U ovom delu možemo da vidimo da se studenti koji se bave studentskim aktivizmom kroz legalne pristupe primoravaju da gledaju sebe van šireg društvenog konteksta i da ne doživljavaju sebe kao da se bave politikom, već prosto kao da žive u vakuumu svoje studentske profesije i svoje studentske ideologije. Sve u svemu, parlament je slučajno ili namerno postavljen da bude neka vrsta žutog sindikata, čiji dobropozicionirani članovi dobijaju lepu korist od toga što su na tim pozicijama. Pri protestima, povlačenje parlamenta služi kao argument o nelegitimnosti. Mnogi studenti, kao i mnogi radnici, mire se sa odlukama parlamenata da prihvate loše uslove za njih, jer eto, ne može bolje i oni su sve uradili što kada se gleda iz te legalističke perspektive stvarno jeste u mnogim slučajevima i istina, samo što je to njihovo SVE zapravo ništa. Upravo je to najveći problem, što dolazi do snažne iluzije studenata da će neko nešto uraditi za njih, iako taj neko nema nikakvu realnu moć, ali postoji predstava u glavama studenata o toj moći parlamenta i onda se kroz nemoć parlamenta u realnoj situaciji stvara predstava kod studenata o nemoći studenata da se promeni određena odluka. Nažalost, ta predstava se prihvati kao realna nemoć studenata bezbroj puta.

Ovde ću dodati (kao što sam gore obečao) svoj neki primer gde sam kroz jednogodišnje angažovanje u Studentskom parlamentu Univerziteta u Beogradu dobio priliku da besplatno idem u luksuzni hotel na Kopaoniku, dobijao ne tako veliku, ali platu za svoj rad (koji nije prelazio 10 sati mesečno) i dobijao razne druge prilike, koje zbog svoje ideološke pozicije i možda kada sada pogledam gluposti, nisam koristio.

Nasuprot ovome organizovanje kroz strukture koje sistem ne prepoznaje ima za posledicu neucenjenost samih ljudi u protestu svim ovim stvarima. Nema glavnih, pa nema koga da ucene i nema ko da prekine protest osim učesnici protesta. Više o tome sam napisao već u trećem odeljku.

Uloga profesora

Potrebno je malo da osvetlimo poziciju profesora u odnosu na studente i u odnosu na samu instituciju. Profesori imaju svoje hijerarhije položaja, imaju određene demokratske strukture, biraju svoje uprave na svake 3 godine i imaju određeni autonomiju u odnosu na državu. Viši profesori u hijararhiji (redovni i vanredni profesori)  imaju neverovatnu zaštitu od institucije i mogu doslovno da rade šta hoće (što mnogi i rade, pa su česti seksualni skandali sa studentima/studentkinjama, potpuno nepoštovanje svih procedura ispitivanja, raznih osveta itd, itd.). Oni imaju i u manjoj ili većoj meri uticaj na sve niže u hijerarhiji (najviše uticaja imaju na onoga kome su direktno nadređeni. Asistentima su profesori bogovi i ovi bukvalno rade sve što ovi zahtevaju od njih na svim institucionalnim nivoima, jer od njih apsolutno zavise). Dalje, postoje razne administrativne profesorske funkcije kao što je upravnik katedre (odeljenja) koji dobija moć da predlaže unapređenja u više činove. I sada da ne nabrajam sve pozicije iz koje se crpi moć (neki profesori imaju pristup raznim projektima, neki su jaki u strankama itd.), poenta je da ti profesori imaju moć nad ostalim profesorima i onda ih ovi niži u hijerarhijama slušaju bez preteranog preispitivanja, jer od njih itekako zavise.

Kada su u pitanju protesti na fakultetima, obično su odluke koje idu na štetu studentima došle tako što su bivale izglasane od strane upravo profesora, iako mnogo puta oni i ne znaju za šta glasaju i to su mi mnogi profesori sa raznih fakulteta mnogo puta priznavali, jer im je objašnjeno da su te i takve odluke neminovne i u njihovom interesu. Mnogo puta ništa i nije objašnjeno nego se glasa ko u sadašnjoj skupštini po inerciji kada glavni zazvoni u zvonce. Sada profesori, hteli oni to ili ne, kada krene protest već imaju to da su glasali za takve odluke, a da su opet to ljudi od integriteta i da moraju da znaju za šta su glasali. Takođe, mnogo puta je jasno da se interesi profesora i studenata sukobljavaju.

Pominjao sam već u drugom poglavlju te primere, gde su sukobljeni interesi onda kada se radi o rokovima i onda kada se radi o nekim dodatnim troškovima kao što je to bio slučaj na Filozofskom 2014. gde je taj dodatni trošak direktno uticao na 10% profesorske plate. Uvek postoje profesori koji pri protestima stvarno žele da razumeju probleme studenata i da se solidarišu i pomognu, međutim kada je situacija sukobljenih interesa, onda su svi pre ili kasnije protiv studenata. U mnogome zavisi od toga kako će se najviši u hijerarhiji postaviti, jer oni niži će samo slediti odluke i modele ponašanja. U protestu 2014. u trenucima kada je protest već dosta odmakao i kada su za javnost svi profesori bili protiv protesta, neki profesori nižeg statusa davali su određene informacije studentima, ali nikako nisu smeli javno da stanu uz studente zbog prirode njihove sopstvene pozicije. Na Filozofskom je slučaj malo specifičan, jer su smerovi čvrsto odvojeni i imaju veliku unutrašnju autonomiju, pa su i različiti profesorski stavovi česti. Na primer na protestu na Pravnom nije postojao jedan profesor koji je u bilo kom trenutku bio i najmanje na strani studenata (osim ono politikantski lažno).

Što se odnosa sa studentima u protestu tiče pre svega, tu su najveći problem oni profesori koji se tradicionalno smatraju za dobre profesore, jer takvi profesori imaju ogromno poverenje studanata. I inače je jasno da profesori uživaju ogromno poverenje studenata i to je tako iz dosta razloga ja ću pomenuti neke (ovo je jedna od fundamentalnih pretpostavki akademske zajednice i ideologije akademskog građanina).

Pre svega institucija visokog obrazovanja podrazumeva predavače stručnjake koji su svoj život posvetili nauci i koji prenose sada ta znanja studentima kako bi i ovi sutra postali nešto. Naravno taj autoritet se nikada ne ograničava na autoritet u datoj oblasti i uvek ga prevazilazi, iako to ne bi trebalo da bude slučaj. Student koji ne bi verovao autoritetu profesora opet bi bio u sukobu sa ideologijom akademskog građanina odnosno sa sobom kao studentom, jer zašto bi bio student ako ne veruje profesoru koji je tu došao krvavim radom i koji želi da mu prenese znanje predviđeno za njega.

Dobri profesori imaju taj jedan nivo višeg verovanja, jer se veruje da su oni dobri prema studentima, da uvažavaju njihove interese, da imaju empatiju prema njima itd. U situacijama protesta ovi profesori mogu mnogo da zloupotrebe to poverenje i da uvere studente u razne stvari koje su direktno protiv njihovog interesa. Primera ima dosta, na Pravnom je postojao taj neki prodekan Petrov koji je uvek kao pomagao svim studentima i onda je u protestu ubeđivao ljude i davao im svoju reč da je nemoguće da bilo šta urade i da će propasti protest i onda je mnogo studenata iz nekog razloga iako su imali bolje argumente na suprotnoj strani verovali Petrovu, jer je dobar, ne bi lagao studente i jer im je uvek inače činio. Tako da profesori na fakultetskim izolovanim protestima obično imaju sukobljene interese sa studentima i staju na svoju stranu, tj. stranu uprave. Ovde je vrlo bitna i najprostija činjenica da su profesori tu neki veliki niz godina i imaju istorije odnosa i ostaće tu i sutra, dok su studenti tu neki manji određeni period, što je svakako bitan faktor u zauzimanju strana na protestima.

Što se retorike tiče, u situacijama kada se borba rasplamsa, profesori postaju kao i uprava, pogotovo oni sa više moći kojih se to više tiče, jer im je veći ulog u datoj situaciji da se situacija reši, pa lakše ogole svoj puki interes. Ovde mogu da navedem baš bezbroj primera, a jedan od najboljih za opis situacije je opet jedan od profesora, upravnika odeljenja, sa Filozofskog fakulteta (neću ime da pominjem iz razloga što sam pristrasan pa mislim da nije dovoljno loš da bih ga pljuvao. Uzimam najviše primera sa Filozofskog zato što je protest trajao skoro 2 meseca pa su stigle sve stvari da se dese i onda da posluže kao dobar osnov za generalizacije razne u analizi) koji je u početku bio potpuno fin pun razumevanja i na nivou retorike izuzetno dobronameran. Kako je vreme odmicalo on je krenuo da preti tužbama, da psuje, da preti ljudima u protestu kako nikada neće završiti fakultet (meni je pretio tako) i čak da se fizički obračunava sa ljudima. Posle protesta je u nekom od razgovora sa mnom opet postao jako fin i vratio se u tu svoju ideologiju akademskog građanina i po dobrom običaju za protest optužio ministarstvo koje je sve vreme, i studenti i profesore, obmanjivalo (iako to nema veze sa istinom). Na Pravnom je sve eskaliralo mnogo brže, pa su tako i profesori eskalirali i postali rvači, a ne pravnici kada su tokom “probijanja” blokade fakulteta uleteli u učionice i obarali studente na zemlju rvačkim zahvatima.

Kada su u pitanju protesti usmereni protiv vlasti ili ministarstva, tu su već stvari drugačije, jer interesi ne moraju da budu sukobljeni i tu već profesori u većoj meri podržavaju svoje studente (primer su određeni potpisi podrške studentima koji su dobili prijave u aprilskim protestima). Danas dok traju protesti pod nazivom 1 od 5 miliona mnogi profesori se svrstavaju na stranu protesta i opozicije, jer je jasno da ova vlast nije po ukusu ideologije akademskog građanina, dok opozicija mnogo više to jeste , iako se po ključnim pitanjima (ekonomskim) vlast i opozicija ne razlikuju, niko ne daje alternativu neoliberalizmu i zavisnosti od stranih investicija (pa samim tim i standarda naroda).

Sa druge strane za ključne stvari u protestu se postavljaju one vrednosti (sloboda govora, slobodni izbori, parlamentarna demokratija) koje su par ekselans vrednosti građanskog društva na kojima se bazira ideologija akademskog građanina i uopšte akademske zajednice kao integralnog dela tog građanskog društva nastalog posle Francuske revolucije. Naravno izbori će biti slobodni kao i danas, kao što su bili i od kada je uveden višestranački sistem i svodiće se na to da ko ima moć kroz izbore tu moć reprodukuje (političke elite i biznismeni koji su u sprezi sa njima).

Sloboda medija takođe jedna mitska idealizovana vrednost, koja služi kao retoričko sredstvo i ništa više. Ko poseduje medije taj ih usmerava u skladu sa svojim interesima, te tako oni ne mogu da budu slobodni sve dok su vlasništvo nekoga (ovde podrazumevam i da je državno vlasništvo vlasništvo političkih elita koje su na vlasti u datom trenutku). Takođe, ta sloboda medija za koju se sad kao neki bore je slobodnija danas nego u vreme bivše vlasti (gde je sadašnja vlast, a tadašnja opozicija imala samo 1 kablovsku televiziju za očajnom produkcijom, KCN i malo pred izbore dnevni list informer, dok sadašnja opozicija ima bar 5 štampanih medija i N1 koji je na znatno višem nivou od KCN-a ikada).

Tema je druga, ali je poenta da je akademskoj zajednici opozicija dopadljiva samo na nivou retorike, jer se po svim pitanjima, pa čak i njima bitnim,  sadašnja opozicija i sadašnja vlasti razlikuju toliko malo da je to malo jedino ta retorika (odnosno politički marketing, odnosno kojim slojevima društva se obraćaju. SNS i sadašnja vlast se obraćaju nižim klasama, dok se opozicija obraća srednjoj klasi, obrazovanima itd.). Što se studenata tiče imamo posledicu da se suprotno od 2017. godine, studenti organizovano priključuju tek kao reakcija na uključivanje svojih autoriteta, profesora, i to se vidi po imitiranju proglasa (proglasi studenata u protestu se ne razlikuju suštinski ni najmanje od proglasa profesora u protestu) i jasnoj instruisanosti od strane svojih profesora.

Uloga represivnih aparata (sudova, policije)

Za ove četiri godine se nije desio niti jedan protest na kome je policija učestvovala tako što bi se sukobljavala sa studentima ili masama u kojima su i studenti. Dešavalo se da na određene zborove (masovni sastanak) dođe policija u civilu ili da policija pokušava na razne načine da sazna razne informacije itd. Sa jedne strane, ovo nesukobljavanje pokazuje da studenti nikada nisu imali ideju o stvaranju štete kroz demonstracije kao sredstvu ucene za svoje zahteve, iako je danas, posle protesta u Francuskoj, ta činjenica jasnija nego u nekom periodu unazad. Bitan faktor je i studentska ideologija o kojoj sam već pričao, iz koje se demonstracije percipiraju kao vandalizam, a na kraju krajeva i pozicija studenta u društvu. Student ima mnogo toga da izgubi i čime je ucenjen da bi mogao svoje telo da stavi na takav način kao zalog za svoje ideje. Posle blokade 2014. vođeni su određeni predistražni postupci od kojih nije bilo ništa, osim jedne optužbe od strane jednog sujetnog profesora (ovde ne smem da navedem ime baš zbog suda)  gde suđenje i dalje traje i male su šanse da će iko biti osuđen. Te stvari služe samo kao zastrašivanje nekih budućih učesnika nekih budućih protesta. Takođe, dešavalo se da i profesori postanu represivni aparati i da se kroz razne postupke svete studentima što je poseban nivo odvratnosti. To su disciplinski postupci, namerno izbacivanje sa svojih predmeta (jer im se može jednostavno), ili namerno obaranje sa ispita (čest slučaj na Pravnom na primer).

Razlozi zbog kojih se oštrije ne napadaju studenti tokom i posle protesta je percepcija javnosti na studente. Oni se percipiraju sa velikim uvažavanjem i svaki vid represije nije tako lako opravdati. Drugi razlog je da su svi studentski protesti (čak i ako uzmemo te 2017. kao studentske) iz perspektive represivnih aparata (sudova, policije, vojske) i vlasti potpuno bezopasni za vlast, a kamoli za poredak (sistem).

Epilozi protesta

Iz perspektive zahteva, neki su protesti bili uspešni, neki polovični, neki neuspešni. To je manje bitno za temu i ovde ću se vratiti na nju. Uspešan epilog protesta bi bio mobilizacija studenata koji se kritički odnose prema sebi kao studentima (ovoj ideologiji), prema visokom obrazovanju, prema obrazovanju, prema kapitalističkom sistemu, prema obrazovanju usmerenom na profit, na tržište itd. Uspešan epilog bi bio onaj u kom se studenti politizuju u ovom širem smislu (ne da odu u stranke). I ja sam taj neki uspešan epilog, ali ne u smislu da ja sada imam sve dobre stavove, ali iz ove perspektive sam ja jedan od uspešnih epiloga, kao i mnogo ljudi osim mene koji su prošli kroz ove procese i politizovali se. Problem je uvek bio taj što studenti nisu iznedrili borbene organizacije koje mogu da održe i da nastave da edukuju te ljude i dalje deluju. Ovde dolazimo do drugog posebnog i bitnog slučaja, to je Studentski pokret Novi Sad i manje Studentski pokret Beograd (SPNS i SPBG u daljem tekstu).

Studentski pokret Novi Sad je nastao posle jednog manjeg protesta koji je bio vezan za master studije. Okupila se grupa ljudi koji su hteli da se bave obrazovanjem i radili su dugo i razrađivali ideje za polje delovanja. Kroz razne proteste dobijali su članstvo, pisali su tekstove uopšte o obrazovanju, postavili drugačiju vrstu organizovanja i javno finansirano obrazovanje kao jedne od ciljeva. Prvi protest i akcija je bila pri osnivanju gde su na dan studenata 4. april ukazali na to koja je uloga parlamenata. Organizovali su proteste i raznorazne akcije protiv dodatnih troškova koje su jedan od akutnih problema Univerziteta u Novom Sadu, organizovali zborove gde su ljudi debatovali i usvajali razne pravce deolovanja. Organizovali su tribine i razne akcije protiv dualnog obrazovanja. Imali su širu platformu i kroz akcije dobijali članstvo. Po ugledu na njih nastao je i SPBG koji je delovao neuporedivo neorganizovanije zbog unutrašnjih sukoba koje su vodile poreklo iz nekih drugih struktura koje su bile inkorporirane u SPBG. Kroz razne partikularne borbe koje su se vodile na fakultetima i pomoći njima SPBG je rastao, ali ljudi prilaskom SPBG-u nisu dobijali nikakva zaduženja, nije se radili dobro sa novim članovima i propadali su i ti ljudi u nekom političkom smislu, a ubrzo i pokret zbog svojih unutrašnjih sukoba.

Posle izbora 2017. u aprilu i masovnih samoorganizovanih protesta, SPNS preuzima organizaciju protesta u Novom Sadu i javnost saznaje za njih kao organizatore protesta. Rezultat toga je bilo da u Novom Sadu svakodnevno postoje govori (za razliku od Beograda i beskrajnih šetnji), mnogo više skandiranja, atmosfera je neuporedivo borbenija i narativ nije usmeren na određenu stranku ili ličnost, već na šire akutne društvene probleme i njihove uzroke. Pri kraju protesta i SPNS se deli po određenim pitanjima, mnogi ljudi odlaze, struktura nije bila dovoljno jaka da organizuje, edukuje i politizuje mnoštvo ljudi koji su hteli da prođu za vreme i posle protesta. Danas, SPNS postoji kao sajt/stranica i par pasivnih ljudi, što ne znači da se nekada opet neće aktivirati. U isto vreme, u Beogadu na protestima, ljudi koji su se takođe politički formirali kroz razne vrste studentskih protesta i aktivizama uspevaju da se nametnu na čelo kolone i istaknu transparente i poruke koje jasno ukazuju da jedan čovek nije problem i da se neće problemi rešiti tako što on ode sa vlasti, da su problemi mnogo širi i dublji. Ti studenti su napravili kasnije neke organizacije  i dalje se bave političkim delovanjem na ovim širim poljima delovanja i aktivni su tom nekom političkom kontekstu. Što se vaninstitucionalnih struktura tiče jedino što je ostalo kao živa takva struktura i način organizovanja je Zbor na Filozofskom fakultetu, koji se pri lošim merama po studente ponovno aktivira i vrši mobilizaciju studenata za protest i kroz koji se neguje direktna demokratija i direktna akcija.

 

SPNS

Studentski pokret Novi Sad

 

Moramo priznati i uočiti da boljih epiloga nema, jer je u širem smislu društvo postavljeno tako da studenti nemaju vremena da se bave ovakvim organizovanjem zbog načina na koje su koncipirane studije. Studenti su studenti da bi postali nešto drugo, a ne zauvek ostali studenti i taj primarni cilj ostaje primarni cilj, pa samim tim ovo drugo ostaje sekundarno. Ako gledamo iz ove perspektive koju sam postavio za istinitu, a to je da je potrebna struktura (organizacija) koja bi kroz sve moguće studentske borbe mobilizovala ljude, edukovala ih i kroz pobede rasla, onda moramo da uzmemo ove prethodne razloge. Jednostavno teško je očekivati da nešto takvo postoji i da se samoodržava, jer za tako nešto je potrebno mnogo slobodnog vremena, mnogo rada, mnogo truda i mnogo rađenja u krajnjoj liniji na sebi kroz strukturu koja bi bila organizaciono i ideološki drugačija od nečega na šta je čovek u ovom društvu navikao. Takva struktura podrazumeva vreme njenih članova, a to je onemogućeno samim studiranjem i egzistencijalnim problemima studenata, koji i ako imaju slobodno vreme moraju da ga troše na rad koji će im obezbediti novac za studiranje ili egzistenciju uopšte.

Dalje, u takvoj organizaciji na startu imamo mnogo više poraza nego pobeda, što dovodi do frustracija, međusobnih svađa cepanja organizacija itd. Što ne znači opet da je takva organizacija (struktura) nemoguća, samo znači da je njeno funkcionisanje od strane postavki sistema otežano do krajnjih granica. Ukoliko bi sa druge strane nastala ovakva masovna studentska organizacija, ono što sam pomenuo kada sam govorio u taktici, mnoge stvari bi se podrazumevale (direktne akcije, načini organizovanja, efikasnost organizovanja, politizacija velikog broja ljudi, udruživanje sa drugim potlačenim grupama (radnicima)) i uopšte ideologija akademskog građanina bi nestala ili bi postala svoja sušta suprotnost (ja nekako volim da mislim da bi nestala, jer podrazumeva mnoge neegalitarne odnose i stavove). Na primer ne bi moralo da se gleda da se retorika prilagođava “običnim” studentima, jer bi već postojala masa običnih studenata koji nižu uspehe, a ne govore iz te ideologije akademskog građanina, karijerizma, ili nekih drugih narativa koji u krajnjoj liniji održavaju ovaj i ovakav sistem.

Uloga studenata u društvu

Ovde hoću više da se bavim time kako student sebe vidi, kako ga vidi javnost i da zađem malo u taj odnos. Student sebe vidi kao nekoga ko ulaže svoje vreme i u koga su ulagali njegovi roditelji da bi sutra bio što moja baba kaže “gospodin”. Taj gospodin je gospodin, jer dosta zna, pa je za to znanje nagrađen većim primanjima, ugledom u društvu itd. Ceo njegov život je student usmeravan na taj i takav određeni put i on živi taj put i misli taj put i nada se obećanom blagostanju na kraju tog puta. Kad kažem misli taj put, hoću da kažem da on dobija određene vrednosti i stavove prilagođene tom usmeravanju i življenju tog puta. Da ne ostanem apstraktan primer je prost, prvi dan fakulteta, majka vam je rekla da obučete najboju košulju, pantalone, odlazite na fakultet upijate svaku reč profesora, mislite kako ste došli po znanje kako vas čeka dosta napornog rada, kako ćete mnogo toga naučiti, kako ćete ostvariti snove itd. Na samom času i komunikaciji sa kolegama razmišljate dobro koje ćete reči upotrebiti, stalno mislite o tome kako da budete primereni situaciji, prisvajate nove stručne reči koje će kasnije postati svakodnevne reči, a koje mnogi iz vašeg okruženja neće razumeti (pre toga ste i u osnovnoj školi i u srednjoj i svuda socijalizovani na način da tako vrednujete stvari i da ih tako mislite i da tako radite).

 Studije su poslednji stupanj u obrazovanju i kao takve obećavaju najveći stupanj u raspodeli poslova. Završetak studija čini čoveka elitom društva. A student je elita među mladima i onaj koji će sutra biti elita društva. Iz te perspektive student se posmatra kao onaj koji može da promišlja stvari bolje nego neko drugi, jer je elita, pa javnost često od studenata očekuje da budu ta neka promena u društvu i to je ono što može da daje nadu za pozitivan odgovor na početno pitanje iz teksta. Međutim, ta promena onda je opterećena onime što student jeste i šta se sprema da postane i šta je na tom putu već usmeravan da postaje i šta je postao.

Sa jedne strane studentu kao eliti se ne isplati da se bori da se ukine elita (da društvo bude egalitarno)ne isplati mu se da taj put koji slovi za težak i koga je on sve vreme video kao teškog odbaci na kraju tik pred cilj i pred obećano blagostanje. Kad kažem ovo šta je student postao, mislim na onu početnu akademsku ideologiju i uopšte visoku kulturu koja se uzima kao nužna za studenta. I tu možemo onda tražiti odgovor zašto je toliko studenata učestvovalo u protestima protiv diktature posle izbora u aprilu 2017. godine i zašto mnogo studenata danas učestvuje u protestima 1 od 5 milioa i zašto ih vide kao nekakve važne proteste, iako oni ne preispituju ni jedan od osnovnih uzroka siromaštva, bede, jada i bola u društvu.

Studenti su učestvovali na tim protestima i učestvuju na ovim danas, jer stil vladajućeg režima, nije stil koji se poklapa sa ovom ideologijom akademskog građanina. Vučić neretko ima retoriku koja ne pripada akademskom građaninu, neretko se ne ophodi sa poštovanjem itd. Studentima ne odgovara Vučić čisto zbog samog stila vladanja, koji je u kontradikcijama sa njihovim ideološkim pozicijama, sa onime što su oni učeni da budu i što bi trebalo da budu kako bi na kraju završili onaj društveni put koji im je određen najverovatnije još kada su rođeni u pristojno situiranoj porodici gde su roditelji završili  fakultete ili imaju dovoljno da znaju da će njihova deca završiti. Međutim, promena stila i retorike neće promeniti nikakve odnose u društvu, neće društvo učiniti pravednijim, a imamo i primer iz 90-tih gde su studenti takođe bili protiv Slobe sa sličnim građanskim retorikama o uređenosti, nenormalnosti i slično, a epilog je bio kao što će i sada biti katostrofalan (sa tendencijom da svaki sledeći epilog bude katastrofalniji)

Završna rezimiranja

Sad se otprilike naslućuje da je odgovor negativan i da student kao student ne može da pokrene bitne društvene promene. Otprilike, to i jeste moj odgovor,odnosno da student dok gleda sebe kao studenta neće moći da se zalaže za neku bitniju promenu u društvu. Maksimum neki će biti taj da se bori da pozicija elite kojoj pripada i kojoj će pripadati bude značajnija. U tom smislu je jasno da ova vlast degradira elitu i daje manje za obrazovanje, degradira diplome itd. Tako da je logično da se student, koji se samopercipira kao student u smislu u kom sam objasnio, bude protiv te i takve vlasti.

 

protesti Cile

Studentski protesti u Čileu za besplatno obrazovanje

 

Da bi student bio za temeljnije promene u društvu (temeljnije od promene vlasti) student mora kritički da preispita poziciju studenta i da iskoristi moć koju ima zbog percepcije studenta kao elite kako bi usmerio društvo u kritiku elita u samokritiku svoje pozicije. Student je nateran da sebe gleda kao studenta, jer je živeo život namenjen za studenta, prilagođavao se pravilima studenta, prolazio kroz institucije koje su ga dovele do statusa studenta. On je oblikovan da bude student i da ne preispituje svoju poziciju i kasnije ono do čega student treba da ga napravi.

 

Università: scontri a Bologna con polizia, feriti

Studentski protesti u Bolonji https://www.youtube.com/watch?v=3M275MlrZMo

 

Uloga protesta jeste da se kroz konfliktnu situaciju sruše mitovi na kojima počivaju razna studentska uverenja i da se kroz  postojeće organizacije (danas nepostojeće) pruži jedna nova interpretacija pozicije studenta, odnosa moći, uloge obrazovanja itd. Opet i te organizacije ne bi smele da budu mnogo ispred onoga što je student danas, sada i ovde, te i one moraju da imaju određene taktike u smislu koje stavove akademskog građanina i u kojim trenucima mogu da dovode u pitanje, kako da uzdrmavaju studentske parlamente i ostalo. Na ova konkretna pitanja nemam odgovore. Da imam, sada bismo imali besplatno obrazovanje i studenti bi rušili vlast, jer preko 30 radnika godišnje pogine, a ne bi izlazili na ulice zbog krvavih košulja određenih oportunih političara. Takve strukture za mobilizaciju i borbu ne postoje, jer su studenti opterećeni studijama, jer ne mogu da vide konkretne benefite i jer ne postoje velike tradicije borbe.

 

protesti francuska

Hapšenje srednjoškolaca u Francuskoj zbog protesta protiv reforme školstva

 

Zaključak

Moramo ponuditi i odgovor da li je uopšte moguće da postoje ovakve strukture i ovako shvaćen student?  Moj odgovor je svakako da, a kako do toga doći to ne znam. Moguće je, jer takve strukture postoje širom sveta, gde studenti sebe itekako politički shvataju, ističu zahteve koje se tiču pravde i jednakosti u društvu, bore se za njih mnogo puta i nasilno i uopšte imaju drugačiju samopercepciju. Imamo mnogo primera borbenih studentskih organizacija u svetu koji izlaze na demostracije, blokiraju fakultete, tuku se sa policijom, zauzimajući na taj način pozicije moći i ucenjujući moćne da im ispune zahteve. Potpuno je nova tema kako u nekim zemljama postoje te tradicije borbe i takve samopercepcije studenata i u to ne moramo da ulazimo sada. Potrebni su nam ti primeri čisto kao neke optimistične pretpostavke za rad.

Sa studentima koji sebe vide kao akademskog građanina sa onim što se podrazumeva od akademskog građanina sada i ovde potpuno je nemoguće i zamisliti veću promenu od dolaska nekog novog Zorana Đinđića na vlast, ali ni to nije malo reći će neki. Ako se ja pitam to je ništa i manje od ništa.

Uroš Kiriljuk

.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s