Priče

Boro Španac – šumski jarac

– Al’ je poletio ovaj Mane, jebem mu svetu nedjelju, bolje leti i od onog rundavog Huana, trebalo bi s njim igrati lopte – kroz smeh se drao Boro Španac.

Ovim rečima je u našu priču oko slučaja izgubljene glave nesrećnog Maneta ušao šumski jarac Boro. Kako bi ovaj slučaj mogao da se razume, potrebno je objasniti narav Borinu (meštani sela K bi verovatno rekli Borovu, iako ćemo mi ovde koristiti drugačiji oblik), kao i neke njegove avanture koje bi upotpunile sliku njegovog karaktera, a i pomogle u razumevanju ovog slučaja.

Boro Španac je, kao i druge životinje u selu K, imao osobine koje bi se pripisale ljudima. Ne zna se tačno kada se rodio Boro. U vreme kada se desila zvrčka oko ovog slučaja, on je već bio stari, neki bi rekli, matori jarac.

Još od malena, kako se priča u narodu, Boro je imao vrcavu narav, voleo je da pravi spletke po šumi i po selu K. No, Boro je takođe pokazivao dobrotu i pravednost, iako je ona bila sakrivena ispod naslaga surovog humora, podmetanja, spletkarenja. U prilog njegovoj dobroj strani ličnosti (a moglo bi se reći da je Boro bio hiljadu ličnosti u jednoj što je, moraćete priznati, prilično mnogo za jednog jarca) govori njegovo putovanje po Evropi, a najviše po Španiji.

Kao mlad jarac željan avanture i novih iskustava, Boro je uvideo da su mu šuma i selo K premali, te da mora otkriti šta postoji izvan tog malog kosmosa, iliti Malog kosmosa, kako je šumu u selu K nazivao lokalni učenjak Petar. Jedan od najznačajnijih perioda u njegovom životu obeležen je boravkom u Španiji, tačnije u šumama nedaleko od grada Barselone. Boro je tamo proveo nekoliko godina, živeći sa domaćim seoskim stanovništvom i lokalnim životinjama. Iako se ne može precizno odrediti koliko je i kada Boro bio u Španiji, može se pretpostaviti da je to bilo u periodu između 1935-1940. godine. Činilo se da je Bori već na početku odgovarao mentalitet lokalnog stanovništva. Oni su lako upadali u njegove zamke, što umne, što fizičke. Po tome se oni nisu mnogo razlikovali od meštana iz sela K. Posle nekoliko meseci on je tečno govorio jezikom lokalaca. Kako je znao da se sporazumeva i na nemuštom jeziku, ostvario je i dobar odnos sa lokalnim šumskim svetom, mada se ne može reći sa sigurnošću reći da nemušti jezik kao takav postoji, jer su jedini garant postojanja takvog jezika životinje iz sela K, a može se lako pretpostaviti da su one udruženo obmanjivale meštane sela K i ostale ljude. Bilo kako bilo, Boro se dobro slagao sa životinjama. Ipak, one ga nikad nisu do kraja smatrale svojim, kao ni lokalno stanovništvo, što je uvek bila nesreća svih životinja iz sela K.

Jedne večeri u selu, dok se svet opuštao uz zvuke gramofona koji je u to selo doneo Raul sa svog putovanja iz Amerike (ovo putovanje bi takođe moglo biti zanimljivo čitatelju, ali bi se u ovom trenutku otišlo u nepotrebnu širinu), iz gužve se posebno izdvajao jedan glas, tačnije njegova priča. To je bio Huan, lokalni zavodnik, snagator i uopšte, čovek velikih apetita. U pripitoj zanesenosti, prisećao se Huan kako je tokom boravka u Barseloni, desetak godina unazad, imao priliku da se oproba u borbi sa bikovima. Pričao je sa velikim žarom kako je obožavao da provocira bikove, kako je voleo da gleda kako se muče, kako su sve više bliži smrti. On se osećao kao bog, kao sudija, onaj koji odlučuje o nečijem životu. Hvalio se tako Huan kako je od njegove ruke stradalo nekoliko bikova, dok je publika u transu kličala njegovo ime. Govorio je Huan pred celim selom kako se taj osećaj mora doživeti, sa smeškom na licu i ponosnim, te pomalo nostalgičnim, pogledom u daljinu. Boro, koji je sedeo par metara dalje, uzeo je čašu sa vinom koja je bila za stolom, razbio je o pod i na tečnom lokalnom dijalektu se prodrao u pravcu Huana:

– E vala Huane, ovo zahtjeva osvjetu. Izazivam te u ime svih pobijenih bikova. Da vidimo ’oš li se i ovog puta osjećat kao kakav bog! Ja ću bit bik, a ti bud’to što si bio, momčino (na ovom jeziku je dijalog došao do autora ovih redova).

Huan nije mogao da odbije izazov što zbog ponosa, što zbog svih ostalih. Boro je bio već naoštren, želeći da osveti svoje pale drugove. Raul, čiji je bio gramofon, želeći da upotpuni atmosferu, stavio je ploču na kojoj je išla muzika za ples Pasodoble, ples koji je nastao na osnovu motiva iz same koride[1]. Strasti su uzavrele, krv je gorela Borinim venama. I Huan je bio spreman, želeći da pokaže svoju snagu i nauči ovog jarca pameti. Huan je uzeo karirani stolnjak koristeći ga kao plašt. Borba je počela. Boro je započeo svoj borbeni plesi. Zaleteo se prema Huanu. Ipak Huan je uspešno izbegao Boru, barem je Boro želeo da on tako misli. Još par puta Huan je izbegao Boru, i uz to mu zabio dve viljuške u telo. Boro je odlučio da je dosta namamio Huana, a i zabodene viljuške su ga bolele. Okrenuo se prema Huanu, gledajući ga u oči. Jurnuo je prema Huanu, prošao malo pored njega, spustio se na prednje noge, dok su mu zadnje letele prema Huanu. Letele su noge Borine pravo prema Huanovoj glavi. U tom trenutku zavlada muk. Činilo se meštanima da Huanova glava pada sa njegovog tela i leti preko stolova. U tom trenutku Boro se drao:

– Leti glavo, leti, pozdravljaju te bikovi!

Ovde se može uočiti ta važna Borina osobina, osetljivost na nepravdu, posebnu onu koja je učinjena prema životinjama. Rasplet radnje sa Huanom, a koji je direktno vezan i sa slučajem Manetove izgubljene glave, biće uskoro rasvetljen. Sada ćemo se samo na kratko vratiti na Borinu pomenutu osobinu, i to kako je u stvari Boro dobio svoj nadimak.

Boro je svaki rat zvao „njihov rat“, misleći kako u sukobu između ljudi nema mesta za životinje, osim što su one žrtve tuđeg rata. Negde u toku građanskog rata, vojska generala Franka je ušla u selo, tražeći, mučeći i ubijajući lokalne stanovnike koji su se borili protiv Frankove diktature. Boro je smatrao da su ti meštani bili dobri ljudi, oni koji se bore za to da svima bude bolje, da niko ne bude potlačen, što je Bori bilo jako važno, iako je bio skeptičan prema tome da li će i životinjama i šumskom svetu biti bolji život. Kada je ta ista vojska počela da ubija životinje po šumi i da istu šumu seče, Boro više nije mogao izdržati. Od tada, pa do kraja rata, Boro se borio kao nekakav gerilac po šumi, zajedno sa drugim životinjama, nanoseći ozbiljne štete neprijatelju. Važan element u ovoj borbi jeste bila i upotreba različitog bilja, koje je Boro doneo iz sela K, ali i onog koje je našao u šumama Katalonije. Borino umeće mešanja ovog bilja, omogućavalo je brojne prednosti u ovom sukobu, čineći da neprijatelj dobija jake halucinacije, da ludi, da bude podložan različitim sugestijama. Boro je toliko bio dobar borac, da su ga različite snage, koje su se borile protiv Franka, volele i smatrale ga svojim. Odatle i nadimak Španac, koji se u ovim našim krajevima davao onima koji su dolazili iz ovog rata.

Ovde se može pomenuti da je na osnovu Borinog delovanja u ovom ratu, napravljen jedan film, iako se čini da autor nije znao pravu priču. Taj film se zove Panov lavirint, a autor je Giljermo Del Toro. Koliko je nama poznato, Giljermo je čuo ovu priču još kao dečak, od nekog prijatelja njegovih roditelja, čiji je daleki rođak došao iz Like u Meksiko tokom 70-ih godina. Taj rođak je izgleda bio iz drugog kraja Like, te je ovu priču o Bori čuo iz treće ili četvrte ruke, kada je priča već dobila dovoljno pogrešnih detalja. Ipak malog Giljerma je priča fascinirala. Tako Boru na filmu pretvoriše u neko mitsko biće, ne rekavši ništa o njegovim poznatim zvrčkama i njegovoj borbi protiv nepravde.

Ipak, čini se da ima nečeg istinitog u tom filmu, a što je direktno povezano sa celim slučajem Mane, kao i slučajem Huan. U tom filmu jednu devojčicu filmski Boro vodi u različite avanture, koje se čine kao nekakve bajke. Sve je to, iako donekle pogrešno, vezano za Borino umeće mešanja bilja, koje smo već pomenuli, a od koga čovek može dobiti razne halucinacije. Svašta je Boro radio sa tim biljem, koje mu je omogućavalo da pravi razne šale sa ljudima, u čemu je on neizmerno uživao. Tako i nesrećnom Huanu nije stvarno letela glava, iako ga je Boro svojim nogama onesvestio. Bilo je dovoljno da Boro kaže kako Huanu leti glava, a da narod u to poveruje i da to stvarno i vidi, jer je Boro malo pre toga u bačvu iz koje se točilo vino, kao i u sočivo koje su svi jeli, stavio ovu magičnu mešavinu biljaka. Eto tako je letela Huanova glava.

A Mane? Pa Mane i Boro su se dosta družili, delili su isti smisao za humor. Kada mu je Boro ispričao ovu priču, Manetu je sinula ideja kako bi mogli nešto slično da urade kao Boro sa Huanom. Uz to Mane je imao nekih nesvedenih računa sa Jojom i Stevanom, tako da je odlučio da oni budu žrtve. Tako je Boro Maneta zakopao do glave, a Joji i Stevanu u rakiju sipao malo njegovog bilja, kako bi oni stvarno poverovali u to da je Manetu glava otpala. Uz Borinu sugestiju, oni su u to stvarno i poverovali, dok je Manetova uverljiva gluma dodatno doprinela celoj stvari.

Eto, to je priča o Manetu i slučaju izgubljene glave. A možda i nije, ko će znati taj svet, možda su nas i zavarali.

Rade Končar Koturović

[1] Ukoliko želite da upotpunite doživljaj poslušajte pesmu: https://www.youtube.com/watch?v=4Z81q8ke0iE

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s