Intervju / Književnost / Kutak za poetski trenutak / Najava

Tradicija i transformacija: poezija Petra Matovića

128Pre nekoliko dana, na Filološkom fakultetu u Beogradu održana je međunarodna konferencija beogradske Katedre za anglistiku pod istovetnim nazivom prvom delu naslova ovog teksta: “Tradition and transformation”. Sticajem okolnosti, ja sam ovih dana zaokupljen pripremanjem otvorenog intervjua sa Petrom Matovićem, pesnikom iz Požege i svakako jednim od najznačajnijih savremenih domaćih autora iz oblasti poezije, u organizacionoj saradnji Kluba 128 i Kolarčeve zadužbine. Iščitavajući Matovićeve zbirke i smišljajući pitanja za intervju, nisam mogao da se otmem utisku da bi se njegova poezija, da je kojim slučajem izvorno nastala na engleskom jeziku, na sjajan način mogla iskoristiti kao predmet nekog od mnogobrojnih konferencijskih izlaganja.

Od strane publike i kritike (kako kod nas, tako i u mnogim zemljama Evrope) odlično prihvaćene, Matovićeve zbirke „Koferi Džima Džarmuša“ (2009) i „Odakle dolaze dabrovi“ (2013) već samim naslovima upućuju na činjenicu da je (pop)kulturni referencijalizam sredstvo kojim se ovaj pesnik obilato koristi u građenju svog lirskog sveta, i važan, možda i ključni deo njegove pesničke poetike. U domaćoj kritici već apostrofiran kao „pesnik kulture“, Matović na jedan specifičan način, prilagođen savremenom kontekstu u kojem stvara, odgovara na izazov koji je pesnicima na teret stavio još T. S. Eliot, svojim čuvenim esejem „Tradicija i individualni talenat“ (1919), čak ga i nadilazi, inkorporirajući u svoju poeziju ne samo dobar deo evropskog književnog nasleđa (što je Eliotov zahtev), već i šireg kulturnog. Ono što je karakteristično u tome, a što je istovremeno i dug sadašnjem trenutku, jeste činjenica da pored nasleđa tzv. „visoke“ književnosti i kulture, autor u svojim pesmama provlači i veliki broj referenci na različite oblike popularne kulture, koju, dakle, Eliot svakako nije ni mogao imati u vidu te 1919. Može se reći da popkulturne reference čak odnose prevagu u odnosu na čisto književne ili kulturne, što na možda najbolji način ilustruju, već nagoveštene, filmske reference u naslovima zbirki.

Odnos prema (književnoj) tradiciji u Matovićevoj poeziji je dvojak: na jednom nivou je to direktan intertekstualni dijalog koji pesnik/lirski subjekt (referencijalno, motivaciono, putem posveta) uspostavlja sa raznim autorima i delima iz domaće i evropske književne tradicije (pomenuću samo neke: Ivan V. Lalić, Svetislav Basara, Silvija Plat, te neizbežni Homer i Biblija),

dok na drugom nivou odnos sa tradicijom pesnik gradi na jedan mnogo složeniji i suptilniji način, posdredstvom popkulturnih referenci.

Poslužiću se kao ilustrativnim primerima više puta pominjanim naslovima zbirki. Naslov prve zbirke (ili druge, ukoliko uzmemo u obzir i autorovu ranu, mladalačku zbirku „Kamerni komadi“, iz 1996. godine) eksplicitno upućuje na Džima Džarmuša, kultnog američkog nezavisnog filmskog režisera, čiji filmovi, po rečima jednog kritičara, na dobar način predstavljaju atmosferu čitave Matovićeve zbirke. Na jednom od izlaganja u okviru gorepomenute konferencije, istraživačica se pozabavila, inače veoma očiglednim, vezama između Džarmušovog filma „Dead man“ (1995) i poezije Vilijema Blejka. Motivi preuzeti iz književne tradicije, pak, u korenu su i većine drugih Džarmušovih filmova, što može biti uslovljeno i činjenicom da je ovaj reditelj završio studije književnosti (kao uostalom i sam Matović) pre nego što je zakoračio u filmski svet.

Pokušaću na jednom primeru da pokažem kako pesnik uspostavlja dvostruki dijalog, na prvom nivou sa Džarmušom, a na drugom, kroz Džarmuša, sa književnim nasleđem, konkretno, sa pominjanim T. S. Eliotom i Žakom Preverom. U pesmi „Gluhi Odisej“ (koja je, kao što i sam naslov upućuje, dobar primer i za direktan dijalog sa tradicijom), pesnik upoređuje tišinu sa gutljajem kafe („Ova tišina je mala, kao gutljaj kafe“). To se može dovesti, naravno, u direktnu vezu sa filmom „Kafa i cigarete“ (2003), najbolje ocenjenim Džarmušovim projektom, koji kritičari najviše i dovode u vezu sa ovom Matovićevom pesničkom zbirkom, smatrajući verovatno taj film najboljim pokazateljem tzv. „džarmušovske“ atmosfere melanholije, ispraznosti i dosade (koja u dobroj meri, dakle, obeležava i Matovićevu zbirku). Pomenuti stih, međutim, uspostavlja i vezu sa čuvenom Eliotovom pesmom „Ljubavni jadi Dž. Alfreda Prufroka“, gde Prufrok kaže u jednom trenutku kako „život meri kafenim kašičicama“, u kojoj je takođe izražena atmosfera splina i koju je Džarmuš svakako, kao diplomac engleske književnosti, morao poznavati. Takođe, uočljiva je veza i sa poznatom pesmom „Doručak“ Žaka Prevera, koja obrađuje isti motiv, na sličan način, i koja nekako spada u domen opšte kulture (ako već nije bila i deo autorovog formalnog obrazovanja), naročito alternativnih umetnika poput Džarmuša.

Naslov druge (odnosno, dakle, treće) zbirke upućuje (barem mene kao tumača, da li je to možda bila i autorova zamisao, videćemo na intervjuu) na film poljskog režisera Jana Kolskog „Ubiti dabra“ (2012). Činjenica da je zbirku uobličio upravo u Poljskoj, kao i izražena atmosfera Poljske i, uopšte, gotovo čitave istočne Evrope u celini zbirke, još više me učvršćuje u stavu da sam, ako ništa, barem na tragu nesvesnog uticaja. Film obrađuje temu privikavanja na normalizovane životne okolnosti posle II svetskog rata, iz perspektive jednog poljskog ratnog veterana. Sama Matovićeva zbirka, naročito određeni delovi, takođe se bave ratnom tematikom i, uopšte, tematikom nasilja, do te mere da pesmom „Neću o Aušvicu“ (koju definitivno vidim kao ključni momenat zbirke) pesnik na neki način direktno polemiše sa famoznom izjavom Teodora Adorna kako „posle Aušvica ne može da se piše poezija“ (što su neki kritičari, naravno, već zapazili). Tematika nasilja može čak oba dela, dakle, i Matovićevu pesmu/zbirku i film Jana Kolskog da dovede u vezu i sa romanom Harper Li „Ubiti pticu rugalicu“, na koji film poljskog reditelja možda upućuje i samim naslovom.

Ovo su samo neki od primera tog dvostrukog Matovićevog odnosa prema tradiciji, čime je, na neki način, i sam postupak uspostavljanja tekstualnih veza osavremenio i prilagodio današnjem vremenu uslovljenom digitalnim medijima (što je još jedan od važnih motiva njegove poezije koji, u okvirima ove teme i ovog tipa teksta, nemam prostora da obradim; o tome, kao i o mnogim drugim stvarima, više će biti reči na intervjuu). Ukoliko želite na potpuniji način da doživite ovaj postupak ili vas je ovaj tekst na bilo koji način zainteresovao za poeziju Petra Matovića, uzmite i čitajte neku od njegove dve, sadržinski zaista nevelike zbirke, ili/i dođite na intervju Kluba 128 sa ovim pesnikom, koji će biti održan u četvrtak, 29.10.2015. u maloj sali Kolarčeve zadužbine.

Ivan Damnjanović

Link za FB event otvorenog intervjua: https://www.facebook.com/events/1552153248357487/

Link za PDF izdanje zbirke „Koferi Džima Džarmuša“: http://documents.tips/documents/petar-matovic-koferi-dzima-dzarmusa.html

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s