Film/Kritika / Kritika

Sistem nas i dalje laže

Nekoliko puta sam pokušao da ove ideje pretvorim u tekst i to je išlo dosta teško. Pisati o onome što se tiče tebe, ali i svih drugih, pisanje o onome što je zapravo aktuelno, nije uopšte lako. Zato možda kasnim sa reakcijom. Tumačenje nekih autora u ovom tekstu je krajnje subjektivno i podložno vašem kritičkom sudu. Voleo bih da mi ukažete na propuste ili pogrešno shvaćene ideje, pojmove, ili šta god mislite da nije na mestu. Samo tako ćemo svi zajedno moći da uradimo nešto dobro. Izgleda kao da ne stojim iza onoga što pišem, ali upravo je suprotno. Javni prostor u kome se svi nalazimo mora biti teren na kome se diskutuje i na kome se stavovi suprotstavljaju. To su izgleda zaboravili svi, od novinara do političara. Reč “sistem” je upotrebljena 22 puta u tekstu.

Kao što svi znamo, život nije reklama za Telenor i Koka-kolu, gde smo svi ludi, mladi i stalno proživljavamo nezaboravne stvari. Ne budimo se ujutru nasmejani u iščekivanju dana koji donosi nepredvidive i fantastične mogućnosti, koje su tu svuda oko nas, samo moramo da ih prigrabimo, jer sve od nas zavisi. Pitam se kako neko može da zaključi da trenutno živimo u najboljem od mogućih svetova, ali da samo moramo malo da poradimo na tome. Hajde malo da parafraziram Lajbnica, kada može Vučić, mogu i ja, verovatno smo podjednako upućeni u Lajbnica, što znači malo, otprilike u okviru jedne strane neke sveske iz koje sam učio da odgovaram filozofiju u srednjoj školi[1].

Da se vratimo na najbolji svet. Koliko puta smo samo čuli priču tipa: „Vidite kako to mogu Šveđani“ (ovde dopunite svoj primer zemlje na koju se treba ugledati, lično volim ovaj Miloševićev primer Švedske kao jedne prave socijaldemokratije na koju se treba ugledati, sad je izgleda glavni primer Nemačka). Nije problem globalni poredak, dobrih primera ima, treba ih slediti, samo smo mi lenji, glupi i nekulturni. Sami smo krivi za ono što nam se dešava, niko drugi. Od besparice do nekulture. To bi Goran Marković i njemu slični voleli (o tužnoj sudbini „kulturne elite“ iz perspektive Gorana Markovića pročitajte tekst Dušana Arsovskog[2]). Ipak, stvar nije onakva, kakvu nam je serviraju. Ali mi moramo verovati u to, ne dovodeći u pitanje zašto ti Šveđani/Nemci imaju skoro sve, mi skoro ništa, a neki u Africi bukvalno ništa. Posebno da ne dovodimo u pitanje zašto ni u Švedskoj/Nemačkoj nije sve odlično, zašto i tamo ima nejednakosti, siromaštva i loših životnih uslova. U ovom tekstu bismo mogli da ostanemo na tome kako smo to mi postali uvereni da živimo u potencijalno najboljem svetu.

talarico-brazil-pic3

Samo blage razlike u trenutnom razvoju, ništa što se ne može srediti.

Reklo bi se da nije najveća prevara ona da nas je đavo uverio da ne postoji. Najveća prevara jeste ta da je trenutni društveni poredak najbolji od svih. Sa tim u vezi, da ne postoji drugačija budućnost. Ili uopšte budućnost. Samo sadašnjost i mi, kao centar univerzuma, sa najboljim sistemom koji nam to omogućava. Neću upotrebiti pojam kapitalizma ili neoliberalizma. Ali izgleda da jesam.

U vezi sa tom prevarom, između ostalog se pretpostavlja da su dominantne kulturne vrednosti, odnosno pogled na svet i način života kakav postoji u „razvijenim društvima“ i među pripadnicima onih na vrhu piramide, nešto što je normalno, dobro i nužno treba da se prihvati. Na tom trnovitom putu prihvatanja vodiči su nam pripadnici „kulturne i intelektualne elite“, tj. razni intelektualci i umetnici, od upravnika velikih pozorišta, eminentnih univerzitetskih profesora, do popularnih glumaca ili akademskih slikara, itd. Isto tako na tom putu nam pomažu u podjednakoj meri i drugi uzori: škola, mediji, pa čak i naši nesrećni roditelji, bez obzira koliko imate godina. To je dominantna ideologija koju mi moramo prihvatiti, da bi nastavili da održavamo poredak.

Banksy3

U subotu u Mekić na rođendan.

Svi navedeni uzori bi bili deo onoga što Luj Altiser posmatra kao državne ideološke aparate (skraćeno DIA)[3]. To su različiti mediji, političke partije, škola, porodica, crkva, umetnost, sport,  itd. Ove institucije prenose određene vrednosti koje je potrebno usvojiti kako bismo svi mi mislili da je trenutni poredak nužan i poželjan, te kako bismo ga održali. Na tom trnovitom putu može doći i do upotrebe nasilja, kao kod državnih represivnih aparata (milicija, sud, zatvor, komunalna milicija, bus-plus kontrola, itd). Sve ovo služi tome da se vlast (više u smislu vladajuće klase, nego u smislu Vučića ili Tadića) održi, ko god bio na tim pozicijama (za sistem nije bitno da li je to Pera Perić ili Rokfeler ukoliko će on biti biti održan), tako što će se postojeći sistem nejednakosti i razlike između “njih” i “nas” konstantno obnavljati. Altiser zato smatra da vladajuća klasa mora imati pod sobom navedene ideološke aparate, inače neće moći da održi svoju moć u državi. Oni utiču na to da mi izgubimo iz vida gde su uzroci problema, uočavajući neprijatelje na pogrešnim mestima, ili uočavajući probleme koji su zapravo posledice, a ne uzroci onoga što je loše. Zato se dešava da ulažemo snagu protiv pogrešnog neprijatelja, ili u saniranje posledica. Ti ideološki aparati potencijalno mogu biti mesto borbe, mesto na kome svi mi možemo da se izrazimo ili da nešto promenimo. Ipak, da li je tako?

Zašto onda ne možemo da promenimo svet tako lako? Ljudi shvataju da postoje oni koji su previše bogati, oni koji nas iskorišćavaju, shvatamo da svet nije jedno pravedno mesto. Šta je to što nas onda sprečava da uvidimo da ovo nije najbolji od mogućih svetova i da počnemo da ga menjamo? Kako to ideologija tako jako deluje, da mi počinjemo da je shvatamo kao deo nas? Pa valjda možemo da shvatimo da nas indoktriniraju? Nažalost, sistem može biti i jeste jako suptilan, a opet i nije.

globe-bill2

Svet je „naš”, ali ga „oni” trenutno drže.

Antonio Gramši mi je pomogao u ovoj nedoumici[4], osvetljujući problem u jednom pogledu. On je ideologiju, njeno delovanje i uticaj definisao kroz pojam hegemonije (ili kulturna hegemonija). Ovim pojmom Gramši objašnjava zašto u kapitalizmu, uprkos klasnim razlikama, postoji relativni mir koji pretpostavlja da podređene klase prihvataju moć i ideologiju one dominantne. Kako postoji mir, hegemonija dakle predstavlja spoj sile i pristanka, gde se treba obezbediti da sila izgleda zasnovana na pristanku većine. Zvuči poznato. Takođe, hegemonija se ogleda i u tome što se u pojedinim slučajevima uzimaju u obzir interesi i onih nad kojima se vlada, kroz činjenje različitih ustupaka, koji za cilj imaju privid rešavanja problema. Oni koji se pobune mogu biti zadovoljni tim ustupcima, mogu biti ubeđeni da je problem rešen, a da je sistem bolji, ili mogu oceniti da je sa njihovim mogućnostima učinjeno više nego dovoljno, iako nisu zadovoljni samim poretkom. Sa druge strane, oni koji su deo vlasti uspevaju sebe da prikažu u pozitivnom svetlu, pokazivajući da su spremni da menjaju ono što je loše, tako ne dovodeći u pitanje korene problema koji leže u samom poretku. Sistem, odnosno oni koji zauzimaju dominantne (vladajuće) pozicije u okviru njega, tako uspevaju da uvuku u sebe sve one koji bi ga kritikovali, postajući sve jači.

11.jpg

Gramši smatra da je važno da žrtve kompromisa ne smeju da dotaknu suštinu, jer, iako je moralno-politička, hegemonija mora biti i ekonomska. Teško je da odoliš tome da možeš zaraditi, a da odbiješ to zbog principa. Dakle, mogu da ti daju pare, ili mogu da te unište, na tebi je da izabereš, na kraju će se desiti isto. Pojam hegemonije pokazuje da npr. kultura bunta ne mora biti uništena (npr. kroz umetnost ili proteste), već da je potrebno da se ona artikuliše prema zahtevima dominantne kulture i ideologije. Tu su dakle pare da podmažu, a kada se sa buntom pretera, tu su uvek milicija i sud da završe posao. Dakle, važno je samo održati poredak i uticati na to da se niko ne bori za drugačiji svet, već samo za popravljanje postojećeg.  A izgleda da mi ni ne želimo da ga menjamo? Ili to deluje ideologija, odnosno hegemonija na nas?

prava

Teško je ne biti uvučen i navučen.

Brojni su primeri kako možemo biti uvučeni u sistem. Uzmimo najnovije primere. Takav primer bi mogla biti aktuelna pesma Beogradskog sindikata, „Sistem te laže“. Dakle, BS je izlistao glavne probleme sa kojima se suočavamo. Svi smo besni, odslušali smo pesmu, pogledali spot, podelili na fejsu, pevamo u školi ili na poslu kako nas sistem laže. Tih nekoliko minuta pesme nam mnogo znači. Malo nam je lakše, vidimo da svi kapiramo šta je problem, ili su nas BS-ovci prosvetlili. Koliko sam razumeo, oni su shvatili da nas sistem laže i na koji način to radi, pa nam sad to prenose. Ali da li oni stvarno razbijaju dominantnu ideologiju, odnosno pomenutu hegemoniju, ili funkcionišu unutar nje, postajući (možda i nesvesno) deo državnog ideološkog aparata?

bs

BS nenamerno simbolično prikazao susret i saradnju represivnog (milicija) i ideološkog aparata (sama grupa).

Vučić, kao trenutno najočigledniji predstavnik vlasti, odgovara na pesmu: „Razumem te momke. Moramo da se borimo jače i uradimo više za budućnost mladih!“[5]. Odgovor na nivou lično Josipa Broza Tita (Vučiću je drago kada ga porede sa Titom). Kada su bili studentski protesti 1968. Tito je na kraju rekao da su studenti u pravu i cela borba protiv loših elemenata koji su postavljeni u tom „samoupravnom socijalizmu“ je završena. I moglo je da se oplete jedno Kozaračko kolo u čast toga. Sistem je preživeo. Kada se uzme u obzir pesma, ona istog momenta gubi na snazi, jer se pokazuje da nekakav neprijatelj nije neprijatelj, već neko ko podržava njihov rad, odnosno pesmu.

Još jedna stvar, povodom dometa pesme. Ne bih ulazio u analizu namera BS-a, ili u njihovu ideološku poziciju. Ali kada ti pesmu puštaju na mitingu različitih opozicionih stranaka[6], koje upravo pretenduju na zauzimanje pozicija koje bi im omogućile državnu moć, kao i na zauzimanje svih državnih aparata (od milicije pa do medija, itd.), kako bi održavali jedan sistem koji svima njima odgovara, od Vučića preko Šešelja do Saše Radulovića (nijanse ih odvajaju u tome kako bi organizovali državu, ko ne veruje u to neka pogleda vest da su na beogradskoj opštini Stari grad koaliciju napravili radikali I demokrate[7],[8]), moraš da se zapitaš šta si napravio. Kao i svi mi. Sve ovo zvuči paradoksalno, kako mogu premijer ili opozicija da podržavaju ideju da nas sistem laže, a njihove face se nalaze u spotu ove pesme, dakle kao face tog sistema? Pa mogu, jer očigledno da ih pesma ne ugrožava, kao ni taj sistem, a mogu dobri poeni na njoj da se uzmu, jer narod voli tu pesmu, a oni moraju da se pokažu u dobrom svetlu. To je upravo manifestacija načina na koji sistem funkcioniše. On je uvukao ovu pesmu i potpuno joj oduzeo smisao, iako sami autori to možda nisu želeli. Tako pesma nesvesno doprinosi sistemu koji nas laže, više nego što doprinosi njegovom rušenju.

Izgleda da nismo ustali odmah.

maxresdefault

Ne gledajmo nekakve trenutne face (maske), već one koji stoje iza njih. Jer, kao i pomenuti đavo, ovaj sistem može imati nebrojeno lica.

Nezadovoljstvo je artikulisano na način koji ne ugrožava sistem. Njemu čak i pogoduje da bes bude artikulisan na neki način koji će omogućiti ljudima da utroše energiju, ali da ne ugroze celokupnu stvar. Tako pogrešne manifestacije nezadovoljstva imaju svoju funkciju u okviru dominantne ideologije, od ovakve pesme, pa do različitih protesta na kojima se ljudi malo prošetaju po gradu, a gde je najveći stepen bezobrazluka prema vlasti iskazan kroz zviždanje, bacanje toalet papira i uzvikivanje: „Vučiću pederu!“.

Kad smo kod Vučića i toalet papira, sve ovo se moglo videti na skorašnjem protestu protiv Beograda na vodi, odnosno noćnog delovanja „ljudi sa fantomkama“. Rekao bih da je to još jedan primer kako hegemonija deluje na sve nas. Ljudi su ponovo besni, žele da menjaju ono što utiče na njihov svakodnevni život. Ali, da li je taj protest imao u sebi nešto što je stvarno protiv sistema, ili je samo bio uperen protiv nekakvih loših praksi unutar istog (što možemo popraviti ako se npr. ugledamo na Šveđane ili Nemce)?

Analiza ovog pitanja je ostavljena za sledeći nastavak, pošto je tekst već dovoljno dugačak.

Rade Končar Koturović

Reference:

[1] Nadam se da će mi brojni prijatelji filozofi, koje evo već u drugom tekstu pominjem, objasniti malo bolje Lajbnica, ako treba.

[2] „Apologija građanske klase umetnika“, pogledajte na: https://sahtmat.wordpress.com/2016/05/08/apologija-gradanske-klase-umetnika/

[3] Altiser, L. (2009) Ideologija i državni ideološki aparati (beleške za istraživanje). Beograd: Karpos. Dostupno na: https://transmediji.files.wordpress.com/2013/03/luj_altiser-ideologija_i_drzavni_ideoloski_aparati.pdf

[4] Gramši, A. (2008) „Hegemonija, intelektualci i država“, u Đorđević, A. (ur.) Studije kulture. Beograd: Službeni glasnik, str. 148-155

[5] http://www.vesti-online.com/Vesti/Zanimljivosti/566551/I-Vucic-je-cuo-pesmu-Sistem-te-laze-Evo-kako-je-reagovao

[6] Negde na kraju teksta je rečeno da se pesma puštala na početku i na kraju mitinga http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija-protest-opozicije-zbog-sumnje-u-izbornu-kradju/27708555.html

[7] http://www.politika.rs/scc/clanak/354863/Radikali-uz-demokrate-na-Starom-gradu

[8] Koliko je tek suluda situacija u kojoj ti glasaš za stranku, a na kraju ispada da sami poslanici imaju mandat koji nije vezan za stranku kojoj je dat glas: http://rs.n1info.com/a159969/Vesti/DS-i-radikali-u-Starom-gradu-sta-ce-biti-na-Vracaru.html

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s