Film / Umetnost

Prvi srpski igrani film

Pamćenje u filmu – rupa u pamćenju?

Film kao medij mnogo može doprineti kretanju od individualnog pamćenja ka kolektivnom. Prvi srpski film Karađorđe ili Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa (prikazan: 1911, reditelj: Ilija Stanojević, glumci: istaknuti glumci Narodnog pozorišta) duže vremena je bio zaturen i njegovo prikazivanje nije bilo moguće. Pronađen je u Austrijskoj kinoteci (Filmarchiv Austria) 2003. godine, a resturisan, konzerviran, i prikazan je 14. februara 2004. godine u Narodnom pozorištu, u okviru dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka. Šta se dešavalo sa kulturnim pamćenjem koje je čuvao ovaj film u vremenu njegovog odsustva? Ako nema početka kako se počinje? Jednostavno, pamćenje se prenelo na strane igrane filmove, a mesto koje je bilo rezervisano za ovaj film je zauzeo neki drugi ili, još gore, ono je ostalo prazno. Iako u tom trenutku već postoji fotografija, njen nedostatak u odnosu na film je statičnost, te manja verovatnoća kolektivnog posmatranja.

Važnost ovog filma nije samo u tome što prikazuje istorijsku ličnost, „oca Srbije“ i istoriju koju je uz svoj narod (ili bez njega?) tkao, već i u tome što na širem planu koji se ne tiče isključivo istorije, daje prve filmske (doduše oskudne) snimke Beograda, odiše duhom i vremenom u kom su se srpska kultura i umetnost nalazile. Potreba za snimanjem filma je pokazatelj modernosti Beograda tih godina i otvorenosti ka novim tendencijama, „dokaz da je Srbija bila demokratska država kadra da u svom prvom filmu jednog od očeva nacije predstavi ne u apologetskom svetlu, već kao temperamentnog čoveka od krvi i mesa, koji je zarad slobode ponekad činio strašna dela (ubistvo očuha i brata)“. No, na to da izuzev umetničke slobode nije sve tako „demokratsko“ ukazuje vreme kada se film prikazuje i to da je na vlasti u tom trenutku Petar I Karađorđević, unuk vožda koji biva krunisan 1904, a vizuelnim materijalom lakše nego bilo kojim drugim utiče na formiranje ili promenu mišljenja širokih narodnih masa. Lakše se pamti slika, nego reč, slika je dovoljna da zameni reč, itd. Funkcija filmskih slika sastoji se u tome da pokažu delovanje svog vremena u našim životima i našim svetovima. (Petrovom krunisanju je prethodio Majski prevrat, unutrašnja politička borba, sukobi sa Austrougarskom). Jasno prikazujući svoje poreklo, i to preko najistaknutijeg člana svoje porodične loze, Petar pokušava da ukloni svaku sumnju u ispravnost svoje krune. Ovde je već reč o važnosti filma u kontekstu političke propagande.

Šta se dešava sa pamćenjem u odsustvu slika? Kako se one nadomeštavaju uz pomoć auditivnih sredstava? Danas se ne uverava u ispravnost izabranog vođe preko filma, već pre u grešku prilikom izbora, u film se sumnja, samodovoljnost je zapovest. Pamćenje u filmu, film u zaboravu, rupa. Ko pamti; ko zaboravlja; ko nestaje, pa se pojavljuje; ko se ne prikazuje; ko smeta, pa koristi? Film poseduje pamćenje koje često stiče testamentarni kvalitet. Problemi prikazani u filmovima, ili drugim umetničkim formama, se objektivizuju, postaju pristupačni, nešto na šta je moguće nadovezati se. Preko filmskih zapisa, kaže Spilberg (govoreći o Šindlerovoj listi), umrli još dugo posle svoje smrti mogu da se obraćaju budućim generacijama. Ako film nestane, šta se dešava sa pamćenjem koje je pohranjeno na filmskoj traci? Ako nestaju sredstva kojima se vrši distribucija – bioskopi, izdavačke kuće – kako se onda sećanje čuva, kako se prelazi prag od lične mreže komunikativnog pamćenja ka kulturnom, kolektivnom pamćenju? Iako je prvi srpski igrani film malo istražen, iako sve okolnosti oko njegovog nastanka i nestanka, nisu poznate, ne mogu mu se poreći važnosti koje sa sobom donosi, a koje su u prethodnom pasusu iskazane. Zaboravljanjem važnosti bioskopa, filma, umetnosti uopšte, zaboravlja se važnost kulturnog pamćenja, umetničkog nasleđa i identiteta koji je bolje nego bilo gde drugo prikazan uz pomoć filmskog medija i pozorišta, u spoju auditivnog i vizuelnog. No, da li se oslanjanjem na pamćenje u filmu danas, kada bioskopi skoro da ne postoje, a domaća kinematografija nije na zavidnom nivou, ili nivoa gotovo da nema, zapravo stvara rupa u pamćenju?

https://www.youtube.com/watch?v=SWPe1hj1akg

Katarina Dukanac

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s