Otklapanje šahta

Dualno (R)OBrazOVANJE

 

Ovih dana se ponovo pokrenula ideja o dualnom obrazovanju, ali ovoga puta sa namerom da se već 2018. (slovima: već sledeće godine) uvede u obrazovni sistem. A šta je to dualno obrazovanje? Zvuči skroz  kul. Nije dvojno, nego je baš dualno. To mora da ukazuje na evropske tendencije, obrazovne inovacije, održiv razvoj i na sve ostale sintagme mantričnog karaktera na koje su naše uši osuđene tokom ovog dugogodišnjeg pokušaja tranzicije.

Ovde možete pročitati sve fenomenalne strane dualnog obrazovanja, koje naš premijer Vučić predstavlja kao „suštinsku dubinsku promenu i stratešku promenu Srbije“, a mi ćemo napomenuti samo neke od ne tako bajnih mogućih posledica dualnog obrazovanja, kojima skoro nijedne novine nisu htele (ili smele) da se bave. Ali to je tema za sebe.

Koren većine problema koji nastaju tokom uvođenja inovacija u Srbiji je pokušaj da se ideja bukvalno prekopira od neke uspešne evropske zemlje. Premijer čak izjavljuje

da na putu ka Evropskoj uniji, možemo da biramo, kako je izjavio „kom ćemo se carstvu privoleti“, vešto retorski manipulišući stihovima pesme Kosovskog ciklusa, ironičnog naslova „Propast carstva srpskoga“. Prema tome, može se zaključiti da, ne samo da će nas dualno obrazovanje odvesti pravo u Evropsku uniju, već da će nam omogućiti da na tom putu preskočimo siromašne zemlje, kao što su Italija ili Španija, i dođemo u rang sa četitri najuspešnije evropske zemlje: Nemačkom, Švajcarskom, Austrijom i Norveškom.

Zaključak možemo rezumirati ovako:

Nemačka sprovodi dualno obrazovanje i uspešna je zemlja.

Srbija sprovodi dualno obrazovanje.

sledi:     Srbija je uspešna zemlja.

je istog kvaliteta kao i zaključak:

Srećna žena sa reklame pere kosu najnovijim šamponom.

Ja perem kosu najnovijim šamponom.

sledi:     Ja sam srećna.

Doduše, danas, i ovaj drugi zaključak se sreće prilično često

Sam državni sekretar za obrazovanje Švajcarske, Mauro del Ambrođo, rekao je da se ne može reći da li je dualni sistem obrazovanja bolji, jer svaka zemlja treba da prilagodi sistem obrazovanja u skladu sa svojom kulturom i tradicijom. A mi smo onda zaključili da naša kultura u potpunosti odgovara švajcarskoj i nemačkoj kulturi.

Postoji velika razlika između toga da li se dualno obrazovanje uvodi u bogatim zemljama koje eksploatišu ostatak sveta ili u siromašnim zemljama koje bivaju eksploatisane. U bogatim zemljama, sa razvijenom industrijom i obrazovanjem, učenik ima realnu mogućnost da nastavi da se usavršava kroz svoje buduće zaposlenje, ili dalje obrazovanje u višim školama, pa čak i na univerzitetima, što kod nas nije slučaj. Ono što je kod nas slučaj jeste da će za vreme prakse raditi za tog istog Švajcarca ili Kineza, a po završetku srednjeg obrazovanja, negova sudbina je pod znakom pitanja. Osim toga, prava radnika u Nemačkoj ili Švajcarskoj, a posebno dece, zagarantovana su i poštuju se, dok u našoj kulturi „rupe u zakonima“ u cilju što veće zarade, u kombinaciji sa maloletnom decom koja još nemaju kapacitet da se suprotstave autoritetu, mogu odvesti do, u najmanju ruku, zabrinjavajućih rezultata. Pritom, da li postoji svest o posledicama koje zakon o radu sa 14 godina u Srbiji može imati po decu? Šta će se desiti sa decom iz siromašnih porodica koju će roditelji primorati da odu u zanatske škole, kako bi, preko dečije „prakse“ u stranoj kompaniji stekli bilo kakav dohodak i tako mogli da prehrane svoju porodicu? Ovo nije problem u Nemačkoj i Švajcarskoj, jer, za početak, ljudi imaju primanja koja mogu da zadovolje najosnovnije potrebe, i nisu prinuđeni da kratkoročnim novčanim pomoćima  prehranjuju svoje porodice.

exploitation

A šta će se desiti sa onom decom, koja posle osnovne škole, kao i većina dece sa 14 godina, nema pojma šta žele da bude u životu, a čiji roditelji zaključe da je dualno obrazovanje perspektivan izbor („pa čak ga je i ministar preporučio!“), a koja posle  nekog vremena shvate da ne žele time da se bave? Posle zanatskih srednjih škola i bez opšteg obrazovanja male su šanse da će hteti i da će moći da nastave dalje obrazovanje. Jedan od glavnih argumenata za dualno obrazovanje  je taj da donosi manju nezaposlenost.

Čiju manju nezaposlenost? Sigurno ne manju nezaposlenost nastavnika u srednjim stručnim školama, jer će, usled smanjenja broja časova, verovatno mnogi biti otpušteni, a njihovi časovi zamenjeni „praksom“ u  stranim frimama. Da li je bitnija zaposlenost nastavnika koji ceo život rade u školama i koji treba da prehrane svoje porodice ili učenika od 17 godina? Ni mogućnost zaposlenja učenika posle završene srednje škole (koja se ističe kao najveća prednost dualnog obrazovanja) ne deluje mnogo bolje. S obzirom  da je u Srbiji zaposlenje moguće koliko i naučna fantastika, a i na mnogo veći broj zanatlija posle završenog dualnog obrazovanja, moguće je da će se nezaposlenost samo povećati. Šanse za njihovo zaposlenje zapravo su jako male, jer niko učenicima ne garantuje da će ih firma u kojoj su bili na praksi i zaposliti, a i zašto bi, kad već naredne godine stiže nova „tura“ đaka, koja će biti nova jeftina radna snaga a koja će biti zakonom obavezana da tu radi? Tako dolazi do rizika da kompanije izvuku svoju korist, a učenici posle završenog dualnog obrazovanja ostanu na ulici.

capitalism_cartoon

Vrlo su upitni i važni zakoni koji će se doneti u vezi sa dualnim obrazovanjem, jer, s obzirom na mitološke razmere važnosti stranih investicija, ne izgleda kao da će zakonski okvir bezuslovno štititi prava deteta. Jer, ako se radnik oseća nipodaštavanim na poslu, u najgorem slučaju može da da otkaz. A šta se dešava sa učenicima od  14 godina koji dođu u takvu situaciju? Da li bi, davanjem otkaza u firmi, dali otkaz i svom obrazovanju?

A u slučaju i da daju otkaz, to premijera Vučića uopšte ne bi iznenadilo, već bi se samo uklopilo u njegovu opšte poznatu teoriju o tome kako „mladi gluvare i čekaju da im posao padne s neba“. Govoreći o dualnom obrazovanju, izjavio je i da je danas u modi „filozofija diploma, ne rada” i da mladi samo završe fakultet, izlaze svakog vikenda i čekaju da im država nađe posao. Klinci danas imaju diplomu, a ne rade…pa verovatno je to zato što su lenji i neće da rade. Vrlo logično, baš kao i gore pomenuti zaključak. A ako to još kaže premijer, onda je sigurno tačno. To jedino što je uspeo da smisli, kako bi sebe i državu oslobodio odgovornost za 45% nezaposlenih mladih. Jer, kako ste to lepo primetili, dragi premijeru, „mladi se danas osamostaljuju sa 40 godina“, dok se u evropskim zemljama (sa kojima tako volite da se poredite) to dešava sa 19  godina . Ali to nije sramota mladih, već sramota države i celog društva.

Neverovatno je da se ovakve izjave svakodnevno tako olako da se saopštavaju, a još neverovatnije je da to uvek mirno prolazi, niko se posle takvih laži ne buni, a mnogo puta ponovljena laž na kraju postaje istina.

Premijer Vučić daje primer deteta državnog sekretara za obrazovanje Švajcarske, Maura del Ambrođoa, koji ima diplomu doktora nauka, ali „nema najveću platu u Švajcarskoj“. Najveću platu imaju neka druga zanimanja, kaže premijer, zato što se tamo ceni rad i znanje, a ne diploma. Ok, i do sada smo znali da akademsko i naučno obrazovanje u Srbiji nije niti cenjeno niti u dovoljnoj meri podržano od strane države, ali sad je jasno stavljeno do znanja da nije ni cilj da se to promeni u budućnosti. Da fakultetsko obrazovanje nema nikakvu vrednost znamo još od afere „diploma”, a sada je i zvanično rečeno da ni doktorske diplome ne bi trebalo da imaju veliku vrednost. Da li premijer i nova obrazovna reforma žele da nam poruče da što pre treba da počnemo da zarađujemo, jer je put do akademskog obrazovanja i „diplome“ precenjen i nepotreban? Studirajući, samo smo na teretu države, a pritom ne stvaramo nikakav značajni profit za strane investitore. Možda cilj i jeste niskoobrazovano stanovništvo, bez akademskog obrazovanja i prilike da razvije svoje (potencijalno kritičko) mišljenje, a da se istovremeno poveća broj onih koji će već sa 14 godina ući u kapitalistički lanac ishrane.

dualno

Jenda od omiljenih reči našeg premijera je „savremeno“ i „moderno“. S obzirom na to šta mu se sve servira na dnevnoj bazi, prosečan čovek u Srbiji nije više siguran ni šta je savremeno, a ni koje je to vreme u kom živi. Pa je tako najveća prednost koju nosi dualno obrazovanje ideja „prilagođavanja obrazovanja zahtevima savremene industrije“. Svima je jasno da je prilagođavanje našem obrazovanju preko potrebno, jer je zastarelo i nesposobno da se menja onom brzinom kojom to čini društvo. Ali ono što nije jasno je gde su to, u eri naglog rasta informacionih tehnologija, „savremene potrebe“ za zavarivačima i bravarima. Šta će biti sa budućnošću učenika srednjih stručnih škola, kada (verovatno za nekoliko godina) ova zanimanja prestanu da postoje, istisnuta potrebama za opštim i informatičkim obrazovanjem?

Ovo nas dovodi do pitanja da li je onda briga za mlade, kvalitet obrazovanja i praktična primena znanja razlog zbog kog se uvodi dualno obrazovanje? Ako je premiijeru zaista toliko odjednom stalo do praktične primene znanja, zašto se onda ne uvedu i obavezne plaćene prakse i u okviru drugih zanimanja, npr. u naučno-istraživačkim centrima ili školama?

Ako cilj nije niti poboljšanje obrazovanja, niti kvaliteta života mladih, čemu onda tolika galama oko dualnog obrazovanja? Upravo zbog onoga zbog čega se jedino i diže galama: zbog stranih investicija. One se u poslednje vreme ponavljaju kao mantra, a predstavljaju kao spas. Do trenutka kad je naš dragi premijer pre par meseci u čuvenom intervjuu izjavio: „Znate li kako reaguju strani investitori kada čuju da Srbi neće da rade? Oni odmah pobegnu! “ nismo ni znali da je svrha našeg rada (a možda i postojanja): strani investitor. Već je postalo opšte poznato da su Srbi kvalitetna, a jeftina radna snaga, do te mere da su se srpski radnici reklamirali bukvalno kao roba („high-skilled low-cost workers“)[1] na CNN-u jer naš dobar kvalitet, a  jeftina cena treba da bude jedan od razloga stranih investicija u Srbiju.

Prilično razočaravajuće za zemlju koja je celu svoju istoriju žrtvovala sve samo da se „ne proda“.

privatization

Strane investicije, koje se predstavljaju kao spas, kako u „Beogradu na vodi“, železari „Smederevo“, tako i u dualnom obrazovanju, uvek se opravdavaju povećanjem broja zaposlenih. Međutim, nekako taj broj zaposlenih uvek se vremenom smanji, a zanimanja se preobliče u jednostavna zanimanja sa pokretne trake, pod upitinim uslovima rada i pravima radnika. Tako da se na kraju ispunjavaju zahtevi domaćih bogataša i stranih kapitalista u cilju što većeg povećanja, ne industrije niti plata radnika, već njihovog kapitala, a na grbači sopstvenog naroda.  Kao i kod ostalih velikih projekata u poslednje vreme, cilj dualnog obrazovanja je da privuče strane kompanije, a naravno da će svaka kompanija biti privučena jeftinom radnom snagom, koja se, posle skorašnje navale call centrova,  pokazuje kao najveći potencijal omladine u u Srbiji.

koraks

autor karikature: Dragomir Koraksić Koraks

Jasno nam je da kroz privatizaciju moramo da prođemo, kao i sve postsocijalističke zemlje, ali zaista je nepotrebno to uvijati u šareni papir „dualnog obrazovanja”, a posebno je neodgovorno u to uplitati nedužne učenike i igrati se njihovim budućnostima. Ono što brine je i to što bi dualno obrazovanje trebalo da se uvede već sledeće godine. Da li smo u stanju da za godinu dana obezbedimo pravne i realne okvire u kojima je ovakvo obrazovanje moguće, a u kojima se ne krše prava onih, za čiji se razvoj i sam premijer najviše brine – prava dece? Ovakva kvalitativna i velika promena zahteva ozbiljne pripreme, ne samo zakona, već i programa, nastavnika, ali i učenika, roditelja i društva u celini. Pa i jedna Nemačka ne sprema takve ozbiljne obrazovne promene za samo godinu dana, jer one zahtevaju vreme i posvećeno planiranje. U poslednju veliku obrazovnu reformu, inkluzovno obrazovanje, ušlo se sa odjednom, bez pripremljenih kadrova i uslova i nije dala baš najbolje rezultate. Jasno je da uvođenje ovako ozbiljne obrazovne reforme zbrda-zdola služi za skupljanje političkih predizbornih poena. Na taj način izgleda da se vrši neka obrazovna reforma, a zapravo se ne rešavaju goreći problemi u našem obrazovanju.

privpriv

Ali hajde da uvedemo zrak optimizma prema dualnom obrazovanju i prema novim generacijama, možda im praksa i pomogne da nekim čudom uspeju da nađu posao u svojoj struci, i da to, nekim čudom, bude zbog njihovog „rada i marljivosti”. Jer svi znamo, dragi premijeru, da u ovoj zemlji, nažalost, ne vlada  „filozofija diplome” već knjižice. Ali ne đačke, a ni zdravstvene.

Sonja Sudimac

[1] jeftini radnici visoko razvijenih veština

Advertisements

One thought on “Dualno (R)OBrazOVANJE

  1. Pingback: Zašto ne glasam (prvi deo) | ШАХТ

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s