Priče

Dnevnik beznađa: Slučaj sa kišobranom

Branislav, zvani Brana, izašao je iz ulaza zgrade u kojoj je živeo i krenuo prema stanici kako bi sačekao autobus. Autobuska stanica je od glomaznog betonskog bloka, u kome je jedna od beskonačnih stambenih jedinica pripadala Braninoj porodici, bila udaljena ne više od sto pedeset metara, ako bi se gledalo odokativno.

Brana je, relativno rečeno, žurio na autobus. Nakon nekoliko desetina metara, pogledao je u nebo, dok je čekao zeleno svetlo na jednom od semafora (iako skoro nikada nije čekao da se pojavi zeleno svetlo, ovog puta je to morao da uradi, jer je jedan od saobraćajaca stajao preko puta ulice, čekajući pogrešan potez nepripremljenih pešaka). Činilo se da je nebo nedaleko od njega postalo modro i tmurno, iako je na drugoj strani bilo vedro (vedro nebo je video i sa svog prozora pre nego što je krenuo iz kuće jer je Brana, između ostalog, bio veoma oprezan povodom vremenskih prilika, kao što je uostalom bio oprezan i sa svim drugim stvarima). To je unelo nemir u Braninu glavu. Iako, možemo se složiti, naglo pogoršanje  vremena sa mogućnošću padavina može poremetiti planove i uneti određenu dozu nervoze, u slučaju neadekvatne pripremljenosti, to nikako nije stvar oko koje se mora previše razbijati glava. Posebno ako je doba godine u kome se takve promene vremena mogu očekivati. Ipak, njegova pomenuta opreznost veoma lako se menjala u opterećenost i teskobu, usled sklonosti da previše razmišlja o svakoj stvari. Brana se sada našao u neočekivanoj situaciji. Proklinjao je prvo sebe, a zatim i vremensku prognozu koja mu je dala netačne podatke, iako je čak i na internetu proverio kakvo će vreme biti. Na horizontu se javljala mogućnost padavina, on nije poneo kišobran, niti bilo šta čime bi se mogao zaštiti, žurio je na autobus toliko da nema dovoljno vremena da bez straha od kašnjenja ode do kuće i uzme kišobran. Znao je da će u slučaju kiše pokisnuti, a to nije želeo. Kako da se pojavi tamo gde treba sav mokar i da, pritom, tako mokar sedi duže vreme, rizikujući prehladu, ili nešto gore. Sve ove misli su prolazile kroz njegovu glavu dok je čekao zeleno svetlo. U međuvremenu se ono uključilo i po inerciji je krenuo da prelazi ulicu. Kada je prešao ulicu, shvatio je da i dalje nema rešenje za svoj problem. Vreme je neumitno prolazilo. Autobus, koji ne dolazi toliko često da bi se mogao propustiti, mogao je uskoro da stigne (još jedan od problema je bio taj što Brana nije znao broj na kome može proveriti za koliko stanica dolazi autobus, što je kod njega izazivalo žaljenje, pa čak i kajanje zbog neučinjenog, jer je svaki put, kada bi čekao na stanici, govorio sebi da mora da zapiše broj, jer nije imao dobro pamćenje). Brana se nalazio u velikoj dilemi. Ukoliko će padati kiša, on treba da se vrati po kišobran. Ipak, u tom slučaju je skoro sigurno da će mu pobeći autobus. Drugo, nakon što je prešao ulicu, nedaleko od nje je stao i tako ostao praktično ukočen u jednom mestu neobično dugo, gledajući u pod i trljajući kažiprstom čelo u procesu razmišljanja, što je izazvalo pažnju saobraćajca, koliko mu se činilo opaziviši ga samo perifernim vidom, jer je bio, manje-više, okrenut leđima saobraćajcu. Smatrao je da bi vraćanje nazad preko ulice, u tom trenutku, izazvao sumnju kod saobraćajca, koji bi mogao da ga zaustavi. Time bi izgubio još vremena, uzimajući u obzir da bi, pored toga, takođe ponovo morao da sačeka semafor, koji je bio mnogo više naklonjen vozačima, nego pešacima. Osim toga, prošao bi kroz neprijatnost pričanja sa čovekom u uniformi, koji bi vrlo lako mogao posumnjati u njegove namere, mislio je Brana. Plašio se da će u tom slučaju, po redovnoj proceduri koju su isti primenjivali, saobraćajac tražiti njegovu ličnu kartu, koja je nažalost u tom trenutku bila istekla. Sve to može voditi još većem problemu, a uz to bi zakasnio, a možda i pokisnuo, ukoliko bi cela stvar potrajala više nego što bi se moglo očekivati. Sa druge strane, kiša nije morala pasti. Tek u tom slučaju bi bila načinjena ogromna greška ukoliko bi se vratio po kišobran. A takvu okolnost je Brana morao uzeti u obzir. Dakle, Brana je imao nekoliko scenarija za koje je procenio da imaju podjednaku šansu da se dogode. Mogao je da ode po kišobran, da zakasni, ali da ne pokisne. Takođe mogao je isto to da učini, ali da kiša ne padne. Takođe, mogao je da ne ode po kišobran, da ne zakasni, ali da pokisne. Isto tako je mogao i da ne pokisne. Ništa nije bilo sasvim sigurno, a njegove moći nisu bile dovoljne da proceni da li će kiša sigurno pasti, mada je mogao otprilike znati kada će doći autobus i koliko će okvirno proći vremena dok ne dođe sledeći. Na taj način je razmišljao Brana.

Sve više razmišljajući, shvatao je da nijedna odluka neće biti dovoljno zadovoljavajuća i da će se on svakako pitati šta bi bilo da nije tako odlučio, i to ga je veoma uznemiravalo. Sad već vidno rastrzan između više mogućnosti i dalje je stajao ukopan u mestu. Ta činjenica ga je dodatno zabrinjavala. Vreme je teklo, a rešenja nije bilo na vidiku. Ići do kuće, krenuti na autobus, uzeti kišobran, ne uzeti kišobran, šta ako bude mokar, šta ako zakasni, misli su koje su mu se motale po glavi. Na sve to, pažnju mu je odvlačilo i povremeno proveravanje da li dolazi autobus. Takođe, osećao je da ga ljudi okolo posmatraju, kao i pomenuti saobraćajac, čekajući njegovu odluku. Ništa se nije događalo, a što bi moglo da pomogne Brani u donošenju odluke. Jedino je vreme prolazilo, što mu je samo stvaralo nepotrebni pritisak. Brana je počeo da se kreće, malo prema stanici, malo nazad prema ulici, veoma upečatljivo i pomalo neartikulisano, sve vreme držeći levu šaku na glavi. Misli su postajale sve teže uhvatljive, a odluka sve dalja. Za nesrećnog Branu ova situacija je postala nepodnošljiva. U jednom trenutku, zakoračio je na ulicu, prelazeći na crveno svetlo, zatim je shvatio šta je uradio, te je krenuo da se vraća nazad na trotoar. U tom trenutku vozač jednog automobila je malo jače zakočio, kako ne bi udario zbunjenog Branu. Brana se trgnuo, zakopao u mestu, zatim ponovo krenuo prema trotoaru. Naravno, saobraćajac ga je zaustavio. Tražio mu je isprave, Brana ih nije imao. Zatim je krenuo da piše kaznu na osnovu adrese koju mu je Brana dao. Sama procedura, usled određenih tehničkih uslova u datom trenutku, trajala je duže od očekivanog. U međuvremenu tmurni oblaci su se pojavili iznad ove tmurne situacije i kiša je počela da pada. Saobraćajac je ušao u službeno vozilo, da završi proceduru, dok je Brana stajao na kiši. Cupkao je nogama, nervozno dirao svoje lice, dok se molio da se cela stvar završi što pre, kako bi mogao da stigne da uradi nešto. Oči su mu bile suzne, ali ne od tuge, već od nemoći i pomalo od besa. Autobus koji je čekao, upravo je u tom trenutku prošao. Brana je tužno uzdahnuo, shvatajući situaciju u kojoj se našao. Zatim je, nakon što je saobraćajac završio sa procedurom i pustio Branu, otišao još jedan autobus, koji je došao neočekivano brzo nakon prethodnog, ne ostavljajući Brani mogućnost da potrči za njim, jer se između njih nalazila još jedna ulica, na kojoj je u tom trenutku bilo previše saobraćaja da bi Brana mogao da stigne. Pogotovo što je na semaforu bilo crveno svetlo, te je Brana mogao da rizikuje da dobije još jednu kaznu, jer ga je saobraćajac pratio pogledom. Ovaj ishod je Brana tek kasnije uzeo u obzir, dok je razmišljao o nesrećnoj okolnosti koja ga je zadesila. Vidno slomljen, odlučio je da se vrati kući, jer je propustio dva autobusa, a smatrao je da treći neće skoro doći. Bio je mokar i uz to je dobio kaznu. Dok se vraćao, u jednom trenutku je neki vozač automobila glasno zatrubio, on se refleksno okrenuo i u tom trenutku shvatio da nije bio u pitanju automobil, već autobus, treći po redu. Na sve ovo Brana je reagovao tako što je opsovao svoju sreću, odnosno nesreću, u sebi, uz osećaj da nije moguće da mu se sve ovo zapravo dešava. Bio je potpuno slomljen, pobeđen, pa čak i izmoren. Uz sve to, u ulazu je sreo komšiju, pa je zbog naučenog stava da uvek mora biti nasmejan i učtiv kada priča sa nekim, morao čitavih 10 spratova da glumi finog i raspoloženog komšiju iz zgrade, koliko je trajala vožnja u liftu sa pomenutim komšijom. Kada je ušao u kuću, majka ga je iznenađeno pogledala i upitala zašto se već vratio kući. Brana više nije imao snage. Samo je povišenim glasom odbrusio da ga ne uznemirava i da je to njegova stvar. Skinuo je mokru odeću, osušio kosu, obukao suvu odeću, otišao u sobu i seo na kraj kreveta, pokušavajući da shvati šta mu se to upravo desilo.

Rade Končar Koturović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s