Priče

Dnevnik beznađa: Petrović-Stanivuković

 

Jedan čovek, nazvaćemo ga Petrović, posedovao je jedan neobičan strah. Naime, on se plašio trčanja. Čovek je jednostavno mislio da će pasti ukoliko potrči. Čini se da je njegov strah, kako to uvek biva sa strahovima, dolazio još iz detinjstva, tačnije iz puberteta. On je za kratko vreme veoma izrastao, a mozak se nije odmah prilagodio toj okolnosti. Koordinacija mu je bila loša, stoga je često padao ili udarao u neke predmete koji su mu se nalazili na putanji, uvek tokom pokušaja trčanja. Povrede su zbog toga bile neminovne. Isprva je to kod Petrovića stvorilo odbojnost, a vremenom i strah prema trčanju. Zato se Petrović suzdržavao od upražnjavanja istog.

Jedne noći, Petrović je išao u grad. Napolju je duvala jaka košava. Dok je stajao na semaforu, ta uznemirujuća košava mu je oduvala šešir koji je nosio. Mnogi bi se mogli zapitati zašto uopšte Petrović nosi šešir, kamoli kada duva košava. Razlog tome ipak je nepoznat. Ono što možemo reći jeste da je Petrović počeo da trči kao sumanut preko ulice kako bi uhvatio šešir. Semafor je još uvek pokazivao crveno, a automobili su prolazili na obe strane. Negde na polovini puta, Petroviću se u trku odvezaše pertle na desnoj cipeli (na te pertle se stalno žalio, zbog čega ih je čak vezivao u dupli čvor, ali je ovog puta izgleda u žurbi to zaboravio) i on se, nesrećnik, saplete o njih, padne, i u tom padu ga udariše kola koja su prolazila tuda. Ovaj iz kola, kada je video šta je uradio, otvori prozor, promoli glavu i, shvativši da je ubio nesmotrenog Petrovića, vrati glavu u kola i odjuri sa mesta nesreće. Tako je Petrović nastradao od onoga čega se najviše plašio.

kapa1Ilustracija: Teodora Pazarski

Bar je tako mislio jedan drugi čovek, nazvaćemo ga Stanivuković. Naravno, on nije mogao znati čega se to Petrović plašio. Ono što sa sigurnošću možemo tvrditi jeste to da je Stanivuković u vreme nesreće bio na samo par metara od udarenog Petrovića. On je u čudu gledao čitav događaj. Primetivši da je najbliži udarenom čoveku, počeo je da razmišlja u sebi kako da reaguje u nastaloj situaciji. Ceo događaj za njega je bio jako neprijatan, jer je odstupao od njegove svakodnevne rutine, a čini se da je ona Stanivukoviću bila jako važna. Iako je želeo pomoći pregaženom, jer se činilo kao da odaje znakove života, on se ipak skamenio. Žurio je na jedno mesto, stoga bi pomaganje unesrećenom oduzelo previše vremena. Pored toga, bilo mu je neprijatno od drugih ljudi, koji su, bio je ubeđen, gledali u njega. Da, čini se da je Stanivuković takođe bio čovek koji je u mnogim situacijama video neprijatnost. Nekoliko misli mu je prošlo kroz glavu i na kraju Stanivuković odluči da samo nastavi sa hodanjem, praveći se kao da nije ni video dotični incident. Pokušao je da se opravda svetu time da je slušao jako glasnu muziku koja je dolazila iz slušalica koje su mu bile u ušima, te da zbog toga nije mogao čuti udarac i urlik nesrećnog Petrovića. Tako, zbog navedene osobine, postupak Stanivukovića možemo donekle opravdati činjenicom da je on bio čovek kome je u ovoj situaciji bilo veoma nelagodno.

Prožet ovim neprijatnim iskustvom, u Stanivukoviću je iz dana u dan sve više rasla grižnja savesti zbog nepomaganja onom nesrećnom čoveku. Toliko se grizao zbog cele stvari da je vremenom sve teže stupao u kontakte sa drugim ljudima, što mu je i pre činilo veliku muku. Najobičniji susreti sa poznanicima na ulici za njega su sada predstavljali noćnu moru. Činilo se kao da ga svi gledaju i osuđuju. Stanivuković je samo želeo da ga niko više ne gleda. U tih nekoliko nedelja, od incidenta sa pregaženim Petrovićem, izbegavanja ljudi su postajala sve češća. Ovde možemo navesti samo neke od situacija koje je Stanivuković izbegavao. Kada bi se našao u ulazu svoje zgrade i pritom video nekog komšiju, ili još gore, neku nepoznatu osobu, Stanivuković bi uvek krenuo uz stepenice, kako ne bi morao da prođe kroz muku stajanja sa nekom osobom u liftu, a posebno neobaveznog razgovora sa istom. Stanivuković bi se zatim popeo do prvog sprata i tu bi sačekao lift koji bi ga odvezao do 11. sprata na kome je živeo. Slično se dešavalo i u gradskom prevozu. Kada bi video nekog poznanika kako stoji na stanici na kojoj i on čeka, on bi se potrudio ili da propusti autobus, ukoliko nema druge opcije, ili da se napravi lud i izbegne susret. Ukoliko bi ga, pak, poznanik susreo u samom prevozu, Stanivuković bi se potrudio da izađe na sledećoj stanici pod nekim izgovorom. Sve teže je išao na posao, te komunicirao sa bliskim ljudima.

U jednom trenutku, ne više od dva meseca nakon pomenutog incidenta, Stanivuković je primetio da nestaje. Upravo tako, on je počeo da iščezava. Čak su odeća i stvari koje je nosio sa sobom počele da blede. Nakon kratkog perioda, on se sve teže mogao uočiti. Ne može se zasigurno reći da li je ovakvo stanje odgovaralo neprilagođenom Stanivukoviću, ali se čini da su mu ljudi sve manje prilazili, ili zato što ga ne bi videli, ili zato što bi se uplašili zamenivši ga za nekakvu predstavu duha. Koliko god želeo da tokom života, posebno u poslednje vreme, u nekim trenucima nestane i tako izbegne brojne neprijatne situacije, činilo se da mu je ostvarena želja otežavala život. Iako je odlazak kod lekara predstavljalo neprijatnost posebne vrste, on je na kraju morao da se obrati lekaru. Za njega su domovi zdravlja i bolnice predstavljali mučan spoj birokratizovane ustanove i zdravstvenih problema, gde čovek nikada ne može znati šta da očekuje i šta će se od njega tražiti. Ta neizvesnost podrazumeva da se nikada ne može znati koja dokumenta su potrebna kada se tamo dođe, koja je prava soba pred kojom treba čekati i ući, a posebno se neizvesnost ispoljavala u očekivanju rezultata, odnosno dijagnoze zdravstvenog stanja. Došavši kod lekara skoro potpuno providan (to bi možda mogao biti adekvatan opis njegovog stanja), Stanivuković je ipak uspeo da bude primljen kao pacijent. Pretpostavljamo zato što je uspeo da zadrži glas. Posle svih pretraga, zadržan je na lečenju. Prava dijagnoza nije mogla biti uspostavljena, ali su koreni problema pronađeni u specifičnom duševnom stanju pacijenta. Zbog toga je on, na posletku, premešten u jednu banju za koju se smatralo da može pomoći njegovom stanju.  Nakon nekoliko dana provedenih u banji, njegovo stanje se čak i pogoršalo. Stanivuković je i dalje osećao nelagodu među ljudima, dalje je nestajao, čak je i njegov glas bivao sve slabiji. Pomalo pomiren sa sudbinom, ipak se kajao zbog događaja sa pomenutim Petrovićem. Jednog dana šetajući se parkom u banji, išao je u susret čoveku koji je bio u kolicima. Kada je malo bolje pogledao, ugledao je upravo onog Petrovića, pregaženog nesrećnika koji se sapleo na pertlu dok je trčao za šeširom. Njegov lik nije mogao zaboraviti. Stanivuković, potpuno zabezeknut, krenuo je prema njemu. U tom trenutku, želeći da izusti nešto, Stanivuković potpuno nestade i Petrović samo prođe pored njega.

Rade Končar Koturović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s