Društvo / Kritika

Zašto ne glasam (prvi deo)

 

Ovih dana u naše živote ponovo se uvukao duh izbora, ovog puta predsedničkih. Ljudi polako zauzimaju strane, svađaju se, ubeđuju kako je njihov izbor jedini pravi, nadaju se boljem sutra… Svuda nam izleće politički marketing, tako da više ni klip na Jutjubu ne može da se pogleda, a da u međuvremenu ne bude prekinut suludom reklamom nekog predsedničkog kandidata. Pre neki dan su mi na vrata pozvonili neki ljudi koji su sprovodili tzv. anketu o tome za koga ću da glasam. Rekao sam tzv. anketa, jer se anketa sprovodi tako što se kaže ko si, za koga sprovodiš anketu, da garantuješ anonimnost ispitanika i ostale tehnikalije, što ovoga puta nije bio slučaj. Ipak sam na njihovo pitanje da li izlazim na izbore, odgovorio sasvim kratko: „Ne izlazim na izbore“. Nisam sklon preterivanju, ali devojka koja me je „anketirala“ je bila prilično iznenađena, kao da nije mogla da veruje da neko ne izlazi na izbore (imala je onu pomalo namršetnu facu, kao kad se čudiš). Razgovor dalje teče:

– Šta mislite o Aleksandru Vučiću?

– Sve najgore.

– A o…

– Kao i o svim ostalim kandidatima – prekinuo sam je, znajući kakva pitanja slede.

– Znači sve najgore o Aleksandru Vučiću i svim ostalim kandidatima, to ste rekli?

– Da.

– Hvala. Prijatno.

– Prijatno.

Kraj ankete. Nešto su upisali u neke papire što su imali sa sobom. Nisam se svađao sa njima, što neki ljudi smatraju kao izraz političkog bunta protiv vlasti. On to nikako nije. Ta mučena partijska pešadija verovatno pokušava da preživi, kao i svi mi, to što ću njih da isprozivam, neće potresti Vučića, niti bilo koga. Ipak, pokajao sam se što sam bilo šta rekao i tako dopustio da se upletem u tu igrariju sa izborima i zauzimanjem nekakvih strana, posebno ako su one zapravo prividne.

Ova kratka anegdota bi bila uvod u ono o čemu sam mislio da pišem. Dakle, zašto ne izlazim na izbore. Neću pokušavati da u ovom tekstu iznesem jedan teorijski potkrepljen pogled na pojavu izbora u savremenom svetu, kao i u Srbiji, već bih više želeo da ukratko predstavim svoje razmišljanje i time pokušam da pokrenem neku vrstu, nadam se, argumentovane rasprave na fejsbuku oko toga šta ljudi misle o ovim izborima (fejsbuk za to može biti pogodan, jer drugih platformi manje-više nemamo na raspolaganju), jer sam zaista zainteresovan da shvatim zbog čega neko želi da izađe na predstojeće predsedničke izbore u Srbiji. Sasvim je moguće da grešim u nekim stvarima, da dajem neke brzoplete i nedovoljno razrađene zaključke, što upravo može biti i okidač za diskusiju, barem se nadam da će biti.

U ovom tekstu bih svoj stav predstavio kroz analizu na dva nivoa. Jedan nivo je neki uopšteni pogled na izbore u savremenom svetu, a drugi nivo bi bio kratak pogled na konkretne predsedničke izbore koji će se uskoro desiti. U ovom tekstu ću se baviti nivoom 1.

“Da izbori nešto menjaju, bili bi ukinuti”

Nivo 1

Uopšteno govoreći, stav da ne izlazim na izbore se može posmatrati kao skoro načelan i pomalo nezavisan od konkretnih ponuda kandidata u izbornoj utakmici (skoro, jer nikad ne reci nikad, ko zna šta ću uvrteti u glavu do kraja svog života). U tom smislu, mogao bih se odrediti kao (trajniji) politički apstinent. Apstinenti se ne mogu posmatrati kao homogena grupa i oni su prilično neuhvatljiva kategorija za istraživanje. U apstinente se ubrajaju i protivnici političkog sistema, kao i izbora, ali i apolitični, indiferentni, nezadovoljni, razočarani, itd. Jedna od grupa unutar apstinenata su upravo navedeni politički apstinenti. Oni se promišljeno uzdržavaju od glasanja, što je za njih jedan poseban politički čin. Oni su najčešće politički informisani i zainteresovani, zato je i njihov čin neizlaska upravo politički akt. Literatura navodi da oni ne moraju biti trajni apstinenti. Uzroci za ovu apstinenciju mogu biti razni. Neki apstinenti se protive trenutnom političkom sistemu, koji smatraju lošim, te zato ne žele da učestvuju u njemu. Neki nisu protiv sistema, ali nemaju partije koje su im politički bliske. Neki čak imaju kandidata koji im može biti politički blizak, ali ga smatraju nedovoljno dobrim da bi mu dali svoj glas. Neki odustaju od izlaska na izbore, jer ne žele da biraju „manje zlo“. Da ne dužim dalje na ovom teorijskom nivou, rekao bih samo da sebe smatram pripadnikom ove grupe (ne)birača. Stoga, nisam neki izolovani slučaj, već nas u Srbiji ima sve više. Sigurno nismo jedinstvenog ekonomskog ili obrazovnog statusa, nismo istih godina, pola/roda, mesta stanovanja, ali smo možda slični u načinu na koji gledamo na celu stvar.

Svi znamo onu sada već poznatu izreku: „Da izbori nešto menjaju, bili bi ukinuti (zabranjeni)“. Iako se čini preteranom, možemo se zapitati, koliko mi stvarno imamo izbora? Da li je izbor kada dođeš u pekaru i biraš između hladnog bureka i bajatog kroasana, pa sad neko uzme jedno od ta dva, a neko samo izađe. Kada razmišljam o izborima, uvek uzimam, koliko god sam u mogućnosti i koliko god imam saznanja, širi kontekst. Taj širi kontekst govori sledeće: U jednom globalnom poretku, Srbija zauzima mesto (polu) periferije. Postoje rasprave oko toga da li postoji odnos centar-poluperiferija-periferija, kao i rasprave oko toga koji faktori određuju gde se ko nalazi, pa ću tako Srbiju posmatrati kao (polu)periferiju, kako bih izbegao neke nedoumice. To znači da mi nismo u centru svetskih zbivanja, niti da imamo neku veliku moć i uticaj na dešavanja u tom svetu, više se čini da ta dešavanja imaju uticaj na nas. Prvi put sam se susreo sa idejom odnosa država kao odnosa kao centar-periferija na fakultetu. Autori kao što je npr. Volerstin (Wallerstein), doprineli su da uvidim neke nove odnose u globalnom društvu. Kao što sam rekao, nema potrebe da iznosim konkretne teorijske uvide, jer ovo nije takav tekst. Ono što se meni činilo interesantnim, jeste to da je ceo svet zasnovan na jednom hijerarhizovanom odnosu. Dakle, ne postoji samo hijerarhija u kojoj imamo nekog radnika i nekog gazdu (vlasnika), imamo neku vlast i neki narod u državi, itd., već postoji razlika i u tome da li smo se rođenjem zatekli u Srbiji, Nemačkoj ili Mjanmaru.

Često čujem onu priču kako je narod ovde stoka, da nas treba ponovo bombardovati, da nemamo veze sa mozgom, da imamo vlast kakvu zaslužujemo i slične stvari. Uvek se uzima primer zemalja na severu Evrope, ili pak, u poslednje vreme, nekih istočnih država, kao primera čvrste ruke. Žao mi je što ljudi tako misle. Nismo mi ovde ništa bolji, niti gori, od svih ostalih na ovom svetu, načelno. Razlika je samo u tome gde smo se našli u konkretnim društveno-istorijskim trenucima, i kao pojedinci, ali i kao pripadnici neke države ili naroda (to se danas isto stiče rođenjem). I oni u tim “razvijenim” i oni u “nerazvijenim” državama, zatekli su se tu gde jesu i žive i deluju u već nametnutim okvirima. Nekoga su dopale dobre karte, a neko bolje da je preskočio partiju. Da se razumemo, ne mislim da je neki običan tip u Nemačkoj (koji radi na poslu 8,9 sati, nikad nema dovoljno para, smara ga šef i ostalo) u nešto mnogo boljoj situaciji nego običan tip u Srbiji. I jednog i drugog uslovaljaju odluke onih koji su na vrhu te hijerahije (političkom i ekonomskom vrhu, pre svega) u brojnim situacijama. Kako sam nekako sklon razmišljanju da struktura veoma utiče na pojedinca, smatram i da su odluke tih na vrhu određene sistemom u kome se nalaze, kao što je i položaj ovog običnog tipa isto određen tim sistemom, samo je njegova pozicija u brojnim stvarima lošija. Razlike između položaja tipa u Nemačkoj i u Srbiji su u nijansama, ali su oni u suštini u sličnom položaju naspram sistema. Oni se dakle razlikuju u tome što Nemac ima više para, više mu je stvari dostupno, ima osećaj da više učestvuje u tom društvu, ima osećaj da su mu zagarantovana neka prava i tako dalje. Njemu, kao i nekom Šveđaninu, život je u tom smislu lakši, jer se nalazi u centru, pa tako i on ima neke benefite od toga. 

corfu-kavos-1

Jedan od benefita mladih iz Engleske, koji nemaju para, jeste da se za male pare (po njihovim standardima) ludo provedu u Kavosu.

Tip u Srbiji, odnosno skoro svi u mom okruženju, najmanje duplo je pogođen. Em se ne kotira dobro na društveno-ekonomskoj hijerarhiji, em je u zemlji (polu)periferije. Vlast u Srbiji, koja se nama čini kao neprijateljski faktor, isto nije u nekoj zavidnoj poziciji u tim globalnim okvirima. To konkretno znači da je vlast u Srbiji, kao i taj budući predsednik, uslovljena brojnim faktorima na koje ona ne može da utiče. Konkretno, zavisi od brojnih velikih aktera koji utiču na to kako će ona delovati. Mi (kao deo ove države, važnog okvira u kome se kreće savremeni svet) smo ovde ekonomski zavisni od brojnih velikih političkih i ekonomskih igrača, kakvi su MMF, Svetska banka, Evropska Unija, države kao što su Rusija, Nemačka, SAD, UAE, ali i od raznih potencijalnih investitora, odnosno različitih većih ili manjih stranih kompanija, korporacija i slično, koje mi iz svih snaga želimo da privučemo. Ovo sam napomenuo, možda nedovoljno opširno, da bih naglasio koliko neko ko je na poziciji vlasti u Srbiji, kada donosi bilo kakvu političku odluku, zavisi od navedenih aktera. U takvom poretku stvari mi nikada nećemo biti jedna Švedska, uređena, mirna, socijaldemokratska (koliko god netačan ovaj opis bio).

vucic-merkel

Idi u ćošak, Aleksandre!

Činjenica je da Srbija nema para, da se tako prosto izrazim, i da želi da dobije neke pare. Da bi vlast u Srbiji obezbedila neki priliv kapitala u ovom trenutku, nakon što je već razrušila privredu u proteklim decenijama (tako je verovatno moralo biti, jer smo u takvoj globalnoj, ekonomskoj i društveno-istorijskoj poziciji bili), ona očajnički hoće da privuče strane investicije, da pokaže da želi u Evropsku uniju, da želi da sprovede mere štednje, sve kako bi zadovoljila ove velike igrače. Kada bi ta ista vlast donela takve zakone, koji bi štitili radnike, štitili zemlju, obezbeđivali takve uslove da investitori ne mogu da rade šta im se prohte, ona bi izgubila samilosnu ruku koja je naizgled hrani. Ti akteri računaju na to da ćemo se mi povinovati datim uslovima, jer prosto tako stoje stvari, ukoliko želimo priliv sredstava koja su nam potrebna. Tako se svi mi nalazimo u jednoj poziciji u kojoj smo, kako god se okrene, loše prošli. Mi smo trenutno u jednom začaranom krugu. U ovom deljenju smo dobili ulogu jeftine i pretežno visokoobrazovane snage (ako ne visoko obrazovane, onda svakako stručne). Ovima na vlasti je zato sinula ona ideja da učenici već u školama krenu da rade u nekim kompanijama, da nauče kako da rade za što manje para i da se ne žale previše, jer mogu da nemaju ništa (o ovome govori i članak Sonje Sudimac o dualnom obrazovanju).

Zato se ne možemo porediti sa onima u centru, niti očekivati da će sada doći neki predsednik koji će svima da nam pomogne, koji će nekakvim magičnim štapićem sve muke otkloniti. Ne smemo verovati u nerealna obećanja, koliko god to lepo zvučalo, jer su ona upravo to, samo obećanja. Čitao sam neke govore opozicionih kandidata koji čak ni sada ne obećavaju zapravo ništa, osim niza nekakvih floskula koje se ne mogu operacionalizovati u ovoj našoj realnosti. Čak i da obećaju, čak i da su dobri i pošteni ljudi, oni neće ništa postići. Da sutra dođem na vlast, ili bilo ko od nas, ništa ne bih uspeo da promenim, ne zato što ne želim, već zato što mi postojeći poredak to neće dozvoliti, ako igram po njegovim pravilima (uloga predsednika, ili premijera, jeste uloga po postojećim pravilima). Neki ljudi iz okoline mi kažu: „Kako ti možeš da znaš da baš (ubaciti ime bilo kog kandidata koji je trenutno opozicija) neće nešto promeniti, kako to možeš da tvrdiš“. Nema tu previše predviđanja, već samo uočavanje onoga što se već dešava. Dakle, svi uslovi koji su ranije postojali su i dalje isti. Sistem je i dalje isti. Svi veliki igrači su i dalje isti. Međunarodni odnos snaga i odnos između centra i periferije je i dalje isti, iako se čini da se dešavaju neke promene, suštinski je sve i dalje isto. Znači, ništa se nije promenilo osim, u ovom slučaju, predsednika Srbije. Da li je predsednik Srbije dovoljno jak da ide kontra sistema? Da li može menjati ono što je upravo posledica ovog sistema i pozicije jedne Srbije u njemu (nezaposlenost, loše obrazovanje i zdravstvo, male penzije, nepostojanje nezavisnog suda itd.). Drugo, da li su trenutni predsednički kandidati u suštini uopšte različiti? Da li su to samo različita lica iste suštine? Pre nego što se osvrnem na njih, izdvojio bih sledeće primere. Čak i da kandidati imaju naizgled drugačiju suštinu, ovu političku, oni opet nisu dovoljno jaki da se usprotive celom sistemu (zato što u stvari opet nemaju stvarno drugačiju suštinu).

Kao što sam naveo, mislim da treba da gledamo nama slične, kao i da tražimo primere koji potvrđuju tezu da nova lica opet ništa neće promeniti. Eto primera Grčke. Puca po šavovima. Ljudi sve gore žive. Nema se para. Sa svih strana pritisci. Negde iz prikrajka uleće Siriza, koju su neki nazivali čak i radikalno levičarskom partijom. Dakle, nešto novo i nešto drugačije. Obećavaju pred izbore da će da se usprotive gore navedenim igračima, ima Evropa da padne ako treba. Nema uvođenja mera štednje, kao glavne kaznene mere svim neposlušnima na periferiji. Ljudi poveruju da je moguće da se nešto promeni. Siriza dolazi na vlast. Na početku se još nekim optimistima činilo da će uspeti, ali nažalost ništa. Koliko god da je jedan Cipras bio iskren u svojoj politici, koliko god mislio da je levičar, koliko god bio pošten i dobar čovek, nije uspeo. Povinovao se diktatu Evropske unije i različitih ekonomskih aktera. Grčka je krenula putem mera štednje i danas joj je i dalje loše. Gledao sam neki klip, pre neki dan, u kome neki poljoprivrednici/stočari protestvuju usred Atine, zbog nekih povećanih nameta, tuku miliciju onim pastirskim štapovima i pale zastavu Sirize. Nema potrebe dalje komentarisati. Ipak, još gore je to što, po mom mišljenju, Siriza verovatno ne bi ništa bolje postigla ni da je uradila sve što je obećala, jer bi verovatno reakcija gore navedenih igrača bila silovita i nemilosrdna, tako da bi na kraju ispalo svakako loše po narod Grčke. Ovo je možda neki površan zaključak, jer nisam toliko upućen u celu stvar.

Skinuo sako, vidi se da hoće promene. Nema kravatu, čovek iz naroda.

Poenta priče: Šta god da se uradi, biće onako kako odgovara onima koji imaju moć i silu. Dalje, koliko god neko bio dobar i pošten kandidat, sa nekakvim velikim i značajnim vizijama, na kraju verovatno neće izdržati pritisak. Nijedan kandidat u ovom poretku stvari neće biti dobar, jer ne može, čak i da to hoće. Ukoliko se igra po postojećim pravilima, igra će ostati ista, jer niko ovde nije taj koji menja pravila. Zato načelno odlučujem da ne izlazim na izbore, jer smatram da je to besmisleno, ukoliko se uzmu u obzir navedene stvari. Na ovaj način, kroz izborni sistem i postojeće političko i ekonomsko uređenje, ne samo kod nas, već i u čitavom svetu, ne može se promeniti ništa značajno. Kao neko ko voli da štedi energiju (čitaj: lenj), ne volim da trošim vreme, emocije ili mozak na nekakve predsedničke izbore koji neće, po mom mišljenju, doneti bilo kakvu razliku. Ovo se čini kao dosta pesimističan stav, zasnovan na pretpostavkama koje su prilično turobne, stoga se nadam da će se neko javiti da ga ospori.

Sledi nastavak…

Advertisements

2 thoughts on “Zašto ne glasam (prvi deo)

  1. Pingback: Zašto ću glasati (iako nemam za koga) | ШАХТ

  2. Rade, iako se načelno slažem sa tobom oko više stvari (i sam bio apstinent na jednom od prošlih izbora iz manje više istih razloga) moram da ti predočim da si na osnovu argumenata izvukao upravo onaj zaključak (kao i ja tada) koji baš taj sistem i želi da ti izvučeš: apolitizovan, neopredeljen i apatičan pojedinac je samo propratni efekat onoga što su ‘oni’ (na globalnom nivou, tako i kod nas) i želeli da postignu. Stoga ću danas, barem posle doručka (da mi ne presedne) ipak izaći na izbore, iako do pre 3 dana nisam imao ni najmanjeg pojma za koga bih glasao- iz istog onog razloga zbog koga bih da sam građanin USA glasao za Trumpa (sad iščekujem kontroverzu i gađanje povrćem u mom pravcu) : ne zato što se nužno slažem sa njegovom politikom (unutrašnjom definitivno ne ali spoljašnom čak i malo)- već stoga što ne bih voleo estamblišmentsku lutku koja nastavlja tradiciju jednog obrasca, jedne strukture koju si pominjao, za koju već znamo šta nam donosi i kuda nas vodi! Tako da se to možda ipak može nazvati izborom između kuge i kolere- biranje manjeg zla. Ali ne birati to manje zlo, znači prepustiti se bolesti da nas žive pojede bez i nagoveštaja bilo kakvog otpora- a ako na kraju moramo podleći baš toj bolesti- zašto joj makar ne otežati proces?

    Malo romantičarski, ali nije nam mnogo toga ostalo u ovom nepromenljivom svetu, ne? Nada je, na kraju krajeva, i dalje besplatna 🙂

    Svako dobro!

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s