Film/Kritika

Dan kada sam prestao da budem kriv ni za šta

djole tekst

Ulazim u vozilo Gradskog saobraćajnog prevoza, linija 31. Napolju je vruće. Neizdrživo vruće. I unutra je vruće. Još manje izdrživo. Iako nije prevelika gužva. Ali pakao bi bio vreo i da je prazan.

Ljudi izlaze, ulaze, prolaze, gurajući se svakako. Sapliću se o mene koji stojim sasvim sa strane. Ja sam jedan vitak mladić. Može se proći pored mene, kontakt nije nužan. Bar fizički. Ali ljudi se ipak spotiču o mene, gaze me. Povlačim se. Onda stagniram. Na krupnim koracima zbog trivijalnih grešaka. Razmišljam. Mnogo razmišljam. Uvek razmišljam. Ovaj trenutak ugnjetavanja u vozilu GSP-a na liniji 31 nije izuzetak.  Preispitujem mogućnosti (ne)razumevanja. Zašto su ljudi masa? Zašto su ljudi stoka? Zašto su ljudi insekti? Zašto se retko ponašaju kao svesna bića? I zašto ne žele da razumevaju jedni druge.

Stanica. Eksterna vrućina se prožima sa internom. Svi smo mokri. Da je autobus puniji mladih i zgodnih ljudi, već bih inscenirao nekakav spot, reklamu ili čak kratki film u glavi. Ali u vozilo ulazi ženska osoba. Svi pridevi i epiteti kojima ću se koristiti u nastavku služe isključivo što pitoresknijem opisu i nemam nameru da ikoga vređam na osnovu fizičkog izgleda. To je jedna gojazna osoba, lica prosečne lepote, ne odiše ikakvim karakterističnim mirisima. Ali njena gojaznost i zajapurenost lica možda mogu da posluže kao indikacija brzine i žustrine kojom uleće unutra. Prilično je neosetljiva, a propos uvodne priče, na ljude oko sebe. Ne validira BusPlus karticu. To je prilično važan podatak. Ona je časna sestra. To je još jedan prilično važan podatak. Nisam odmah uspeo da utvrdim je li u pitanju katolička ili pravoslavna, mada dozvolio sam sebi slobodu da pretpostavim da se radi o pravoslavnoj, što se i potvrdilo, između ostalog izašla je iz autobusa na stanici kod Hrama svetog Save. Držala je u rukama štos časopisa koji se bave religijskom tematikom. Uz buku i privlačenje pažnje, hladeći se istim štosom, počela je da hukće i mrmlja, probijajući se vrlo sporo, ali intenzivno ka sredini autobusa. Zatim je počela da nametljivo, gotovo nasilnom, deli besplatne primerke tog časopisa prvo jednom dečaku, zatim još jednom paru ljudi, a potom, pošto nije bilo mesta za sedenje, vratila se napred i prekorno pogledala čoveka srednjih godina, sa naočarima, u polo majici, takođe prosečne lepote, ali znatno skromnije građe. Posle ignorisanja njenih uzdaha koji su verovatno predstavljali signale i poziv za ustupanje mesta njoj, sestra je progovorila: „Vidi se da nisu Srbi, pravoslavci, božebože, k’o retardirani debili, gledaš ih i oni ništa…“ Veoma neprijatna situacija. Pokoji smeh, poneki uzdah, okreti ka sestri, od sestre, a onda se gospodin sasvim pristojno obratio ženi: „Gospođo, ja se izvinjavam, ali ja sam ateista“. Izbezumljen pogled sestre bi mogao skoro da se oseti na koži kao udarac bičem božjim, ali zbog vrućine jedino možete da osetite potrebu za svežim vazduhom i potoke koji se slivaju niz leđa. „Ateista? Ha, pa da, već sam videla tu facu“. U redu, ovo je pretilo da preraste u jednu zbilja dramski zaokruženu minjon-scenu jer je saspens bio prilično snažan, ali vrata su se otvorila, i militantna časna sestra se, videvši hram, prekrstila, bacila anatemišući pogled ka nekolicini ljudi oko nje, valjda zato što je nisu podržali u stavu da jedino Srbi pravoslavci ustupaju mesto časnim sestrama koje ne plaćaju prevoz ili da se ateizam očitava kroz fizionomiju lica, a potom demonstrativno izašla nastavljajući da mrmlja.

Ova situacija me je, za trenutak, naizgled udaljila od mojih misli o nerazumevanju i netoleranciji jer sam razmišljao o ličnim problemima sa meni bliskim ljudima. S druge strane, vrlo sam bio svestan da se preda mnom zapravo dešavala metapriča, priča u priči o istom problemu, o generalnom problemu, o problemu koji nije samo moj, niti samo njen, ili njegov, ili nečiji tamo. I nije baš toliko ni važno što je protagonistkinja scene bila časna sestra, zaista to mislim, iako je vrlo zanimljivo. Različiti su konteksti, različite su dubine i prirode konflikata, ali nerazumevanje, uskogrudost i površnost u odnošenju sa ljudima očigledno ne poznaju ikakve granice. I onda sam odlučio. Nisam kriv. Ja sam sebi presudio da nisam  kriv za to, za to Ništa. Nisam ja kriv što me neko zgazi u prevozu iako stojim sasvim uz ivicu, nisam ja kriv ako me iko, ikad, igde zgazi, nisam ja kriv što ljudi olako etiketiraju i umišljaju. Nisam ja kriv ni za šta od svega toga o čemu mislim, brinem, što preispitujem…

Izlazim iz vozila Gradskog saobraćajnog prevoza, linija 31. Napolju je vruće. Neizdrživo vruće. I unutra je bilo vruće. Još manje izdrživo. Iako nije bila prevelika gužva. Pakao je vreo, pakao je oko nas.

Đorđe Živadinović Grgur

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s