Film

Ratni film i konstrukcija prošlosti- Prvi deo

Koliko god nam se činilo da je film realnost koja nas sve prožima, on je zapravo specifičan konstrukt izgrađen kroz naraciju, kadrove, glumce. Sa druge strane, ta sveprožimajuća stvarnost na koju film referiše, oličena u onome što bih mogao da nazovem društvo, utiče na film kao umetničku formu. Tako se dešava da su teme filmskog izraza  često povezane sa društveno-političkim uslovima u kojima nastaju, što doprinosi tome da film izgleda kao realnost, ali u stvari nije. Film spaja prošlost i budućnost u kontekstu onoga što bih mogao nazvati sadašnjost, mada bih morao da konsultujem neko stručnije lice (čitaj moji drugovi filozofi) da razmotri šta bi to bila sadašnjost. U svakom slučaju, film može pričati priču iz prošlosti u kontekstu savremenog, čineći samu temu iznova aktuelnom, a likove besmrtnim. Zato on može biti korisno propagandno oruđe za ideologiju koja se mora što bolje učvrstiti u svesti ljudi, gde je istorija osnov za legitimaciju postojećeg dominantnog poretka. Orvel je dobro uočio važnost ovog segmenta, u romanu 1984, kada je opisivao način na koji vlast iznova i iznova menja i tumači istorijske činjenice u zavisnosti od trenutne političke situacije. Ovaj tekst će se baviti načinom na koji se ratni film, kao poseban žanr, može koristiti u svrhu konstruisanja prošlosti kao važnog elementa koji doprinosi učvršćivanju trenutno dominantne ideologije u društvu.

Ispod možete videti postere za tri filma koji se bave istim događajem, Staljingradskom bitkom. Prvi poster sleva je nemačka verzija, drugi američka, treći ruska. Naravno, u zavisnosti od trenutne političke situacije zavisio je i način na koji će ova bitka biti obrađena, te elementi koji će biti naglašeni.

Naravno, pre analize konkretnih ratnih filmova, mora se nešto reći i o drugim stvarima. Kada pričamo o ideologiji, u kontekstu ovog teksta, najkraće rečeno ona bi podrazumevala ideje i verovanja koji služe za opravdavanje interesa dominantnih skupina[1]. Ideologija podrazumeva prenošenje ideja pojedincima, sa ciljem da se te ideje kod njih učvrste kao poželjni obrasci razmišljanja. Naravno, ideologija je usko povezana sa propagandom, odnosno načinom na koje ideje prenosimo onima koji treba da ih usvoje. Zato ideologija, odnosno propaganda, koriste različite kanale komunikacije, kako bi što uspešnije našli put do što većeg broja ljudi. U savremenom svetu su posebno značajni masovni mediji, pa tako i film. Oni dopiru do ogromnog broja ljudi, bez mogućnosti da ti isti ljudi odgovore na poruke koje im se šalju.

Dakle, osnovna ideja je ta da se propaganda, kao oruđe ideologije, može bazirati na nekim univerzalnim obrascima, nezavisno od konkretnog društva i dominantne ideološke pozicije. To bi značilo da različite, pa čak i suprotstavljene političke ideologije, u ovom slučaju oličene u društvenoj grupi koja zauzima vlast, mogu prenositi ideje u sličnoj formi, odnosno obliku, iako te ideologije poseduju različite, pa čak i suprotstavljene vrednosti. Kako se bliže izbori u Srbiji, interesantno bi bilo izdvojiti slučaj iz 2012. godine, kada su dvoje dramaturga preradili Gebelsov tekst „Znanje i propaganda“, iz vremena kada Hitler još nije bio na vlasti, i to tako što su izmenili samo tri reči (jedna od tih reči je nacionalsocijalizam) i poslali ga svim velikim političkim strankama iz Srbije[2]. Naravno, sve te partije su veoma pozitivno odgovorile na ovaj tekst, smatrajući ga ispravnim načinom političkog razmišljanja. Na kraju, dvoje dramaturga je zaključilo da izgleda kako ideologije više nema, te da su ove stranke svojim reakcijama pokazale da zastupaju iste neideološke pozicije. U ovome se ne bih složio, jer su stranke upravo pokazale suprotno. Sa jedne strane, svi zapravo pripadaju globalno dominantnoj ideološkoj poziciji, koja bi se mogla nazvati liberalnom (srodni termini bi bili i neoliberalizam, liberalna demokratija, socijaldemokratija, konzervativni liberalizam, itd. kao nijanse ove dominantne pozicije), a jedan od osnovnih ciljeva jeste učvršćivanje ove ideologije, kroz prizmu države, odnosno pozicija vlasti koje žele da zauzmu. U kontekstu toga, lako se može pogrešiti i reći da su ovo neideološke pozicije, jer je sadržaj ideja ovih partija nešto što nam se čini kao krajnje uobičajeno i tako očigledno, nešto demokratski i nužno, iako je to samo jedna od mogućih ideologija. To znači da je dominantna ideologija toliko usađena kod ljudi, da oni ni ne primećuju da se radi o  ideologiji. Sa druge strane, ovo nam pokazuje da Gebelsov tekst, samo malo izmenjen, može proći kod “demokratskih” partija, što znači da propaganda može koristiti ista sredstva, kao i isti način komunikacije i predstavljanja ideja, bez obzira na konkretnu političko-ideološku poziciju. Jer, kako bi neki možda rekli, sve što je bitno jeste da se dođe na vlast i tamo se ostane što duže.

Ispod se nalaze propagandni posteri iz Drugog svetskog rata. Možete pogledati i pokušati da uočite šta su neki zajednički elementi svih postera, bez obzira odakle dolaze, a šta je ono što je specifično.

Isti slučaj je i sa filmom. Film se može posmatrati kao deo državnih ideoloških aparata. Ovaj pojam je uveo Luj Altiser, koji je pod državnim ideološkim aparatima podrazumevao „određen broj realnosti koje neposredni posmatrač vidi u formi određenih i specijalizovanih institucija“, gde „državni ideološki aparati funkcionišu putem ideologije”[3]. Ovde je dovoljno reći da ovi aparati služe učvršćivanju moći države i vrednosti koje su potrebne kako bi se država održala, ali i kako bi se održala ona društvena grupa koja zauzima vlast. Film, kao jedan od aparata, funkcioniše na polju kulturnog, gde prenosi gledaocima, odnosno pripadnicima nekog društva, poželjne ideje, vrednosti, norme, obrasce ponašanja, kao i stereotipne slike neprijatelja, nepoželjnih vrednosti i ideja. U njemu se stvara „doživljaj koji se proživljava u stvarnom vremenu, kumulativni proces sećanja i zaborava koji se međusobno podstiču, doživljaj kroz koji je više ili manje napeta i/ili usredsređena pažnja“[4]. Žak le Gof navodi: „Prošlost je rekonstruisana u funkciji sadašnjosti koliko se i sadašnjost objašnjava prošlošću“[5]. U kontekstu ideologije, film funkcioniše i kao istorijski dokument i kao fikcija, dokument epohe. Kroz njega se učvršćuju ideje i vrednosti koje su dominantne, ne u prošlosti, već u trenutku nastanka samog dela. Ratni film tako može ocrtavati trenutnu društvenu, kulturnu i političku stvarnost pričajući priču iz prošlosti.

Nastavak sledi…

RKK

 

Reference:

[1] Giddens A. (2007). Sociologija. Zagreb: Nakladni zavod Globus, str. 465

[2] Više o slučaju Gebels i srpskim političkim partijama na: http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1046396

[3] Altiser, Luj (1970), Država i državni ideološki aparati. Dostupno na: https://transmediji.files.wordpress.com/2013/03/luj_altiser-ideologija_i_drzavni_ideoloski_aparati.pdf

[4] Bellour R. (2012). „Filmski gledalac- jedinstveno sećanje“, Naša mesta, br. 16: 44-49. Dostupno na: www.novamisao.org/wpcontent/uploads/2012/…/NASA_MESTA.pdf

[5] Daković N. (2012). „Izmaglice sećanja i istorije“, Naša mesta, br.16: 52-57. Dostupno na: www.novamisao.org/wpcontent/uploads/2012/…/NASA_MESTA.pdf

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s