Filozofija / Psihologija

Ko je ubio Frojda?

Danas se navršava 159 godina od kako se rodio Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, a mi postavljamo pitanje: Ko je ubio Frojda?

sigmund_freud_quote

Tačan odgovor bi bio- cigare, jer je Frojda bilo gotovo nemoguće videti bez cigare, odnosno tompusa. Mada, najtačnije bi bilo reći- morfijum. Pošto su bolovi izazvani rakom vilice bili neizdrživi, umro je od smrtonozne doze morfijuma.

Prema tome, preformulisaćemo pitanje iz naslova (koje je usešno poslužilo da privuče vašu pažnju) u: Ko je odstranio psihoanalizu iz psihologije i gde je ona danas?

Da krenemo ispočetka. Pretpostavljam da možete zamisliti koja je prva reakcija kada nekome kažete da studirate psihologiju. Ako se ne računa upoznavanje sa celokupnom životnom pričom, sa posebnim osvrtom na ljubavne brige i trenutne jade, onda je ta reakcija upravo- Frojd i psihoanaliza. Posle nekog vremena ih već preduhitrite svojim odgovorom: „Da, čula sam za Frojda“, „Jeste, profitiraću u ovoj zemlji.“, „ Da, pregledaću i tebe, mnogo si lud, ha ha.“ i „ Aha, imam ogroman kauč u sobi, i samo čeka da diplomiram.“

Dakle, osećam se dužnom vlasnicima ovih komentara da saopštim: “Psihoanaliza NIJE psihologinja, a ni njen deo.“ Možda je čudno, možda je tužno i razočaravajuće, ali je tako. Za početak, jer je psihologija nauka, a psihoanaliza nije. Akademska psihologija nije nikad (sem sedamdesetih i osamdesitih godina prošlog veka) priznavala Frojdovu teoriju, jer je smatrana kao šarlatanska i nenaučna. S druge strane, Frojd nikada nije ni želeo da naučnim metodama proverava svoje hipoteze. Njemu je dovoljna potvrda svoje teorije bila potvrda svojih pacijenata i njihov boljitak. Međutim, to nauci ne može biti dovoljno. Pogotovo ne psihologiji, koja je od svog nastanka imala kompleks niže vrednosti (još jedan uticaj Frojda), želeći po svaku cenu da bude objektivna poput prirodnih nauka (a najbolje bi bilo poput fizike, boginje objektivnosti).A kako su svi kompleksi nižih vrednosti kod nas još izraženiji, možete zamisliti kakav je odnos prema psihoanalizi u našoj akademskoj psihologiji. Prema tome, sve što nije statistički značajno nije ni značajno.

Poslednjih godina postoje napori neofrojdijanaca da naučno dokažu Frojdove hipoteze, ali to je izuzetno teško. Zašto? Između ostalog, kako tvrdi Vitgenštajn, zato što se tačnost tumačenja terapeuta zasniva isključivo na odobravanju klijenata. U nauci, tačnost teorije se proverava eksperimentom, a ne slaganjem ili neslaganjem jedne osobe. S obzirom da pacijentom upravljaju nesvesne misli i želje, on ne može znati da li je odista tumačenje terapeuta tačno, pa će prihvatati konstrukciju koju ponudi psihoanalitičar. Pošto je klijent pod uticajem nesvesnog, to znači da je terapeut, uz svoj autoritet i sugestibilnost, uvek u pravu. Ovo dovodi do toga da“nijedna tvrdnja ne može ni da se opravda ni da se opovrgne“, pa, kako kaže Vitgenštajn, zato se ne mogu ni konstruisati naučne hipoteze koje bi se mogle dalje poveravati. Prema tome, efekti psihoanalize se ne mogu naučno validirati.

Psihoanaliza je, svakako, jedno od najuticajnijih otkrića 20. veka. I dalje se svakodnevno upotrebljavaju termini: kompleksi, nesvesno, mehanizmi odbrane, libido…Većina njih je postajala i pre Frojda, ali ih je on razvijao kroz svoje ideje i učnio ih poznatim čak i najnižim socijalnim klasama. Zašto je Frodjdova teorija bila (ili je i dalje?) ovoliko privlačna? Frojd se bavio onim što je oduvek zanimalo čoveka- socijalni život, um, snovi, umetnost, seksualnost…Međutim, Frojd je je uspeo da pokaže drugu stranu novčića kada je reč o ovim pojavama. On pre više od 100 godina glasno govori da čoveka prvenstveno motivišu nagoni kojh nije svestan, a pre svega seksualni nagon.Frojd je dirnuo ono što se evropskom intelektualcu ne dira- racio. Ili ego, rekao bi Frojd. Bečka, a zatim i evropska elita tog vremene bila je u šoku i nije mogla ovo da svari. Ili nije želela. Ove ideje su izgledale toliko šokantne, upravo zbog prizvuka istine koja nije smela samom sebi da se prizna. Toliko šokantne da su privlačne, a na kraju postaju i prihvaćene.

Danas, međutim, i previše prihvaćene. Svakodnevno smo pretrpani seksualnim sadržajima, „libidom“ i „nesvesnim“, da psihoanaliza ne provocira toliko koliko je to činila u svoje doba. Ono što je ostalo i dan-danas je psihoterapeutska praksa, ali ni ona nije toliko zastupljena kao ranije. Zašto?

Odgovor je isti kao i za sve ono što je nekada smatrano bitnim, a u doba gde su na najvišoj lestvici vrednosti vreme i novac, izgubilo je vrednost. Zbog velike ponude na tržištu opstaje onaj proizvod koji nudi instant rešenje za male pare. To psihoanaliza svakako nije. Od preko 500 psihoterapeutskih pravaca, koliko ih danas ima, zašto bi neko godinama odlazio na psihoanalizu? A uz rešenje problema (ako ste sreće da imate finansija da dođete do tog momenta u terapiji), kopajući po sebi, naići ćete na mnogo dublje, suštinske probleme i njihove uzroke kojih uopšte niste bili svesni. Primamljivo, ali rizično. I najveći introspektičari teško će se usuditi na ovakav korak.

Osim toga, klasična psihoanaliza ne može da pomogne kada se radi o ozbiljnijim psihičkim poremećajima, kao što su psihoze, bipolarni poremećaj ili fobije. Za ovakve poremećaje, pomoć je bolje potražiti u drugim psihoterapeutskim okvirima. Psihoanaliza je stvorena prevashodno za sredovečne neurotične i histerične žene srednje klase, pa i dalje u ovim vrstama poremećaja ima najviše uspeha.

Ne treba zaboraviti na sve veći uticaj neuropsihologije i težnje savremene nauke da se ljudski um svede na procese u mozgu. Tako se odgovornost za psihički poremećaj pomera sa pojedinca na kvar u njegovom mozgu, a znamo da se kvar u organizmu popravlja lekovima, a ne psihoterapijom.

Tamo gde je preživela sve gore pomenute nedaće, psihoanalatička terapeutska praksa retko gde izgleda onako kakva je bila u Frojdova doba. Razvojem humanističkog pristupa, akcenat se stavlja na ličnost u celini, empatičnost i subjektivni doživljaj, pa se menjala i klasična psihoanaliza.Takođe, danas je nemoguće otkrivati objektivnu istinu, jer u postmodernom vremenu i konstruktivističkoj paradigmi objektivna istina i ne postoji. Konstruktivizam u psihoanalizi pretpostavlja da terapeut ne poseduje znanja i činjenice, već zajedno sa klijentom stvara poseban referenti okvir, jednu od mnogih mogućih konstrukcija, koje služe da se organizuje iskustvo. Kako navodi Aron, interpretacije nisu zvanična verzija istine, koja se saopštava sa autoritetom, već nešto čime se treba igrati, a seansa “potencijalni prostor“ u kome se značenje stvaraju terapeut i klijent zajedno.

Psihoanalitičar više nije neutralno belo platno na kome se odslikavaju projekcije pacijenta, već ravnopravni saradnik koji je otvoren, empatiše sa klijentom i pomaže mu da zajedno dođu do rešenja. Jedna od najvećih zamerki koja se upućuje Frojdu unutar relacione psihoanalize je ta što on nije mogao da podnese da ga pacijenti doživljavaju kao toplu i nežnu figuru. Frojd je čak sedeo na stolici kraj uzglavlja divana na kome je ležao pacijent, kako ne bi morao da ga gleda u oči, tvrdeći da ga to zamara.

o-FREUD-COUCH-facebook

Ferenci u relacionoj psihoanalizi ne predviđa postojanje biološki utemeljene seksualne želje, aspekt Frojdove teorije koji je najjače kritikovan. Ferenci veliku važnost daje transferu i kontratransferu, odnosno uzajamnom odnosu između terapeuta i klijenta. O odnosu klijent-terapeut i problemima koji proizilaze iz njega se otvoreno razgovara, što je za Frojda bilo nezamislivo. Dok je za Frojda psihoanaliza bila borba, za Ferencija je to odnos “materinske“ saradnje. On je davao toliku slobodu svojim seansama da je, kada dođe do zastoja u transferu, sam slobodno asocirao, a klijent bi interpretirao te asocijacije. Ova ravnopravnost uloga klijenta i terapeuta u to doba je bila toliko neprihvaćena, da je Frojd izjavio kako je Ferenci psihotičan!

Osim pomenute relacione psihoanalize, posle Frojda se javljaju Jung i Adler sa svojim, svima dobro poznatm, odstupanjima, zatim Hartmanova psihologija ega, Kohutova psihologija selfa, škola objektnih odnosa…Prema tome, daleko od toga da je psihoanaliza mrtva. Ona se samo transformisala u oblik odgovara današnjem čoveku, koji je subjektivniji i empatičniji. Ili, pre će biti, koji odgovara trenutnoj paradigmi.

Teorijski značaj psihoanalize niko ne može da ospori. Dovoljno je samo pogledati savremenu umetnost ili čuti razgovor o nekom skorašnjem konfliktu u gradskom prevozu, da bi se shvatio značaj Frojdove teorije. A kada je reč o psihoterapeutskoj praksi, sve više se koristi eklektički pristup, u kom se kombinuju tehnike iz najrazličitijih terapija, a sve u zavisnosti od prirode klijenta i njegovih problema. . Uostalom, istraživanja (ne brinite, statistički značajna) pokazuju da nema razlike u uspešnosti između različitih psihoterapijskih teorija. Prema tome, nema izlečenja bez klijentove aktivne želje za promenom. Njemu je potreban neko ko će ga saslušati, a da li je to psihoanalitičar, ili neko drugi- nije od presudne važnosti.

Sve u svemu, nije neophodno da psihoanaliza postoji unutar psihologije da bi postojala. Nijedna ideja nije imala toliki uticaj na pihoterapiju, shvatanje uma, ljudske odnose, savremenu filozofiju, umetnost i druge oblasti, koliko je to imala psihoanaliza. Psihoanalitička teorija i praksa toliko obuhvatna i bogata, da joj psihologija nije ni potrebna. A nisam sigurna da bi se to moglo tvrditi u obrnutom smeru.

Upravo kako je napisala jedna Frojdova sledbenica, Kamila Palija: “… oni su mislili da je Frojd stvorio nauku, a u stvari je stvorio umetnost.“

Sonja Sudimac

Advertisements

5 thoughts on “Ko je ubio Frojda?

  1. Zdravo, imam dve nedoumice u vezi sa tekstom pa vas molim za odgovor. Kod dela “Ne treba zaboraviti na sve veći uticaj neuropsihologije i težnje savremene nauke da se ljudski um svede na procese u mozgu. Tako se odgovornost za psihički poremećaj pomera sa pojedinca na kvar u njegovom mozgu, a znamo da se kvar u organizmu popravlja lekovima, a ne psihoterapijom” – da li ovde podrazumevate kao činjenicu da je odgovornost za poremećaj u pojedincu? Ili je ovaj deo trebalo učiniti malo jasnijim kako bi se predočio razvoj misli o ovom problemu – da su istorijski ranije smatrali da je isključivo pojedinac odgovoran za poremećaj, a da u savremeno doba postoji sve veća težnja ka holizmu i težnja da se poremećaj ne razmatra kao moralni problem? Razumem ovde iskazan strah od biološkog redukcionizma, ali mi je ostatak nedovoljno jasan. Da li ste ovde: “Prema tome, nema izlečenja bez klijentove aktivne želje za promenom. Njemu je potreban neko ko će ga saslušati, a da li je to psihoanalitičar, ili neko drugi- nije od presudne važnosti.” propustili da napišete “a da li je to psihoanalitičar ili terapeut neke druge orijentacije – nije od presudne važnosti”? Velika je razlika između toga da li osobu sa problemom sasluša stručnjak ili laik, a ako ste mislili samo na terapeute – i tada je od izuzetne važnosti po klijenta koje je on orijentacije. Ako su ovde pomenuti delovi teksta subjektivan stav autora, zašto to nije nigde naznačeno?

    Like

    • Zdravo, Aleksandra, drago nam je da si pokazala interesovanje za naš teskt.
      Što se tiče tvog prvog pitanja, odgovor je- ne. “Odgovornost” u toj rečenici nije upotrebljena u smislu moralne odgovornosti pojedinca za uzrok svog poremećaja. Kako etika nalaže, da bi pojedinac bio odgovoran za svoj postupak, potrebno je da se zadovolje dva uslova: da taj pojedinac uzrokuje dato ponašanje i da bude u stanju da predvidi posledice svog ponašanja. Kod psihičkih poremećaja (pogotovo kod ozbiljnijih, kao npr. kod psihoza), ne možemo da očekujemo da pojedinac uvek zadovoljava drugi uslov. Zbog toga osoba sa psihičkim poremećajem neretko nije odgovorna ni za svoje postupke, tako da nikako ne možemo reći da je odgovorna zato što boluje od nekog psihičkog poremećaja. Pod “odgovornošću” u toj rečenici se podrazumeva odgovornost za lečenje psihičkog poremećaja, odnosno za poboljšanje svog blagostanja, nikako za nastanak psihičkog poremećaja. Možda bi bilo jasnije da je u tekstu stajalo: “odgovornost za lečenje psihičkog poremećaja ”. Naravno, u tekstu se ne smatra se ni da sam pojedinac treba da bude odgovoran za svoje izlečenje, već se misli na širu sliku, na pomeranje odgovornosti sa psihičkog na fiziološko od strane nauke, i društva u celini.
      Na pitanje vezano za drugi deo teksta odgovor je- da, tu treba da stoji “terapeut neke druge orijentacije” jer postoji velika razlika između toga da li osoba razgovara sa laikom ili psihoterapeutom. U prvoj verziji teksta na tom mestu i jeste stajalo: “…da li je to psihoanalitičar, kognitivista ili bihejviorista, nije od presudne važnosti.” Međutim, neki delovi teksta su modifikovani, s obzirom da su čitaoci ŠAHT-a raznih uzsrasta, stepena obrazovanja i zanimanja, pa se trudimo da tekstovi budu što prijemčiviji i razumljiviji svima. Ovaj konkretan deo teksta nije subjektivan, a odnosi se na istraživanje Lamberta i saradnika o efikasnosti psihoterapije (Lambert, M.J., Ogles, B. M. (2004), The Eficacy and Effectiveness of Psychoterapy, in M. Lambert (Ed.), Psychoterapy and Behavior Change, Fifth Edition, New York), čiji nalazi pokazuju da najveći udeo psihoterapijske promene, od 40% imaju uticaji koji dolaze od klijenta i njegove sredine, terapijksi odnos utiče u promeni 30%, 15% utiču terapijkse tehnike i isto toliko placebo efekat. Tolmen i Bohart (Tallman, K., Bohart, A. C. (1999), The Client as a Common Factor: Client as self Healers, in M. A. Humble, B. L. Duncan, S. D. Miller (Eds.), The Heart & Soul of change (pp. 91-131), Washington DC, American Psychological Association.) su ponovo protumačili iste rezultate i našli da je klijent odgovoran za 70% varijansi ishoda psihoterapije. Dakle, nije od presudne važnosti za izlečenje psihoterapeutski teorijski pravac.
      Prema tome, ovaj deo teksta nije subjektivan stav autora, međutim, prethodni deo, kao i skoro ceo tekst jeste. To nije posebno naglašeno zato što su svi tekstovi koje objavljujemo na ŠAHT-u subjektivni stavovi njihovih autora. To je tako iz dva razloga: zato što je cilj ovog bloga da vam približimo naše autentične stavove i razmišljanja o kulturi, umetnosti, društvu i nauci i zato što smo stava da objektivna i univerzalna istina ne postoji, pa ne pokušavamo ni da je dostignemo. Ali, to je opet naš subjektivni stav.
      Nadamo se da smo uspeli da ti razjasnimo nedoumice. Hvala na sugestijama i ne ustručavaj se da pitaš ili prokomentarišeš bilo šta u vezi sa ostalim tekstovima! 🙂

      Like

      • Hvala na odgovoru i drago mi je da su se moje strepnje pokazale netačnim, iako bih volela da se nisu morale uopšte javiti pri čitanju teksta. Kako mi je sada jasnije da je tekst u celini subjektivniji, što je osvežavajuće i što, naravno, podržavam, ukazala bih na još nekoliko mesta koja su mi zasmetala i za koja verujem da su pozivanje na činjenice pri potkrepljivanju tih subjektivnih stavova. Ispravite me ako grešim. Prvo: “Akademska psihologija nije nikad (sem sedamdesetih i osamdesitih godina prošlog veka) priznavala Frojdovu teoriju, jer je smatrana kao šarlatanska i nenaučna” – zar ne mislite da je to prejako rečeno? Mnogi akademski psiholozi otvoreno zastupaju stavove psihoanalize, a u nekim granama psihologije psihoanalitički postulati su prihvaćeni i u tzv. “mejnstrim” psihologiji, npr. u psihologiji pamćenja. Drugo: “Frojd nikada nije ni želeo da naučnim metodama proverava svoje hipoteze.” Da li je možda bolje reći “kvantitativnim metodama”, jer on jeste zaista imao početne hipoteze koje je sistematski proveravao – to je naučno, zar ne? Treće: “sve što nije statistički značajno nije ni značajno”. Opet, razumem da je u pitanju iznošenje subjektivnog stava, ali baš zbog strukture publike koja vam je ciljna (kako ste u komentaru opisali) mislim da ovakve jake izjave mogu da budu potencijalno opasne i da obmanjuju, iako im to nije cilj. U paradigmi koju kritkujete ono što nije statistički značajno naravno da se ne odbacuje u potpunosti. I na kraju, deo iz vašeg odgovora: “Dakle, nije od presudne važnosti za izlečenje psihoterapeutski teorijski pravac”; jasno mi je na koji način tumačite rezultate, ali, opet, mislim da čitaoci to mogu pogrešno shvatiti bez daljeg pojašnjenja. Na primer, ne specijalizuje se svaka psihoterapijska škola za svaki psihički poremećaj / problem, niti svakom klijentu odgovara terapeut bilo kog usmerenja. Nije mi namera da ovim propagiram “Istinu”, samo sam osetila, čitajući tekst, da kada se pozivate na neke psihološke činjenice, možda nedostaje pozivanje na njihove izvore ili njihovo bolje približavanje prosečnom čitaocu, kako bi i on mogao da tekstu kritički pristupi. P.S. Drago mi je što vidim da se piše o ovakvim temama 🙂

        Like

  2. Kao neko ko nema dovoljno znanja ni o Frojdu, ni o psihoanalizi, ni o psihologiji (pa možda čak ni o nauci uopšte!) da bih raspravljala o tome sa dvema osobama koje su ,,iz struke”, osećam samo potrebu da prokomentarišem način komentarisanja. Naime, ,,problematične tačke” koje si ti, Aleksandra, detaljnim čitanjem u ovom tekstu uočila, bile bi sasvim podložne toj vrsti kritike kad bi ovo bio nekakav naučni rad, ili bar naučno-popularni rad, postavljen na blogu koji se bavi psihologijom. Ali on to nije. To nije ni rad koji će izaći na gugl akademiku kad ukucamo ,,psihoanaliza”. Prema tome, govoriti o ,,obmanjivanju” (zar ti se ne čini da je to prejako rečeno?) na jednom blogu u vreme kad smo valjda već shvatili da nije svaki tekst koji pronađemo na internetu tačan u svakoj pojedinosti, u jednom tekstu koji, iznoseći lični stav autorke, ne pretenduje na autoritet, niti na to da bude u celosti ,,tačan” i ,,istinit”, meni se čini da je, uz sve razumevanje tvoje zabrinutosti za ,,prosečnog čitaoca” kome nije omogućeno da tekstu ,,kritički pristupi”, to pomalo maliciozno.

    Like

    • Irena, nije mi bila namera da budem maliciozna, žao mi je ako je tako shvaćeno. Ali jesam iznela kritiku. Trudila sam se da bude specifična i konstruktivna. Očigledno sam pogrešno procenila čemu ovaj blog teži, ali se nadam da sam pokazala šta kao čitalac bloga očekujem. I to je moj lični stav – cenim iznošenje tačnih informacija.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s