Film/Kritika

Zašto ću glasati (iako nemam za koga)

Ovaj tekst nastaje kao odgovor na prethodni objavljen tekst Radeta Končara Koturovića “Zašto ne glasam”. Rade je u tom tekstu izneo argumente za svoje neglasanje: govori o stanju u zemlji i van nje, o međunarodnoj poziciji Srbije i potom zaključuje da se ništa neće promeniti bez obzira na to koji kandidat bude pobedio. Zato sebe smatra (trajnim) političkim apstinentom, a neizlazak na izbore političkim činom, za razliku od onih apstinenata koji na glasanje izlaze jer ih politika ne zanima.

Daleko od toga da ja smatram da se će doći do revolucionarne promene izlaskom na izbore, štaviše, takav stav može biti kontraproduktivan: ljudi se često smatraju politički aktivnim samo zato što jednom u par godina odu da glasaju. Međutim, koliko god politički apstinenti i nezainteresovani apstinenti imali različite političke i životne stavove, oni se završavaju istim (ne)političkim činom: neglasanjem.

Kada je reč o užasu od stanja u ovoj zemlji, skoro u svemu se slažem sa opažanjima iz pomenutog teksta. Činjenica je da mi jesmo zemlja na poluprefijeri uređenog sveta i da ko god došao na vlast to neće moći da promeni. Posle petooktobarskih promena i ulaska u „demokratiju” nisu krivi ni Đinđić ni Tadić pa čak ni Vučić što je država krenula putem kapitalističkog sunovrata. O međunarodnoj politici ne odlučuje niti vlada, a ponajmanje predsednik i to se neće promeniti ni dolaskom najpoštenije i najidealnije osobe na vlast, a najmanje dolaskom nekog od kvazipolitičara koji su se kandidovali za ove izbore. To kažem jer mi se čini da ni na jednim prethodnim izborima nismo imali manje izbora. Sveopšta nijednom bojom ukaljana obećanja su do te mere ponavljana u svim predizbornim kampanjama, tako da se reklame razlikuju samo po broju koji nam se preporučuje da zaokružimo. Ni kandidati se ne razlikuju ništa više. Već je očigledno da skoro niko od kandidata neće (ili ne zna) eksplicitno da kaže da li su za levo ili desno, da li su za Evropu ili Rusiju, već je glavno predizborno obećanje poštovanja Ustava Srbije. Došli smo do trenutka u kom je luksuz da se Ustav uopšte poštuje, a bez ulaženja u to koliko su i on i zakoni problematčni i koliko vape za menjanjem. Žalosno je i što se ne nude nikakvi politički programi, koji bi na bilo koji način jednog kandidata mogli da razlikuju od drugog. Međutim, i sami kandidati su svesni koliko je interesovanje za čitanje predizbornih programa, pa zašto bi vreme i energiju trošili na osmišljavanje buduće srpske politike, kad mogu ih potroše na građenje svoje slike i prilike.

beli

Ionako se glasa za vizualnu pojavu političara, a ne za njegovu politiku, a još manje politički program. Doduše, ovo ne treba ni da nas čudi, s obzirom na to da se glasa po jedinom principu glasanja koji poznajemo sa kvalitetnih televizijskih programa, samo što su ovoga puta kriterijumi malo promenjeni, pa se npr. umesto dekoltea očekuju odelo i kravata[1].

Zapravo, najveći adut kandidata je to što su pristojni (šta god to značilo) i što se bore za pristojnu Srbiju (još veće nerazumevanje kako se ovaj pridev širi na celu zemlju). Ukratko, floskuletine koje slušamo svakodnevno vređaju inteligenciju skoro kao mali Alek. S druge strane, činjenica da je jedno od predizbornih obećanja to da ljudi neće živeti u strahu, pokazuje da nisu zadovoljene ni osnovne potrebe sigurnosti, da bise uopšte moglo razmišljati o nekim većim ambicijama. Zato obećanje da će „zdravstvo lečiti, poljoprivreda hraniti, a prosveta učiti” u ovoj zemlji predstavlja luksuz.

Prema tome, nikako ne mislim da je izbor kandidata bajan, već porazan, i to je svima jasno. Ovih dana se mnogo čuje i čita: „Neću da glasam za ’manje zlo’“, „Neću da glasam protiv nekog, a ne za nekog“ itd. Retko ko ko se vrati sa glasačkog mestaće  poskakivati očekujući da baš njegov kandidat u kojeg toliko veruje pobedi (sem Vučićevih i Preletačevićevih glasača, jer “brate, koji car!”). Glasa se za Vučića ili protiv Vučića. I to jeste porazno. Ali došlo je vreme kada moramo da taj poraz prihvatimo i da probamo da ga promenimo. Naravno da bih i ja volela da postoji kandidat koji ima i o kom može otvoreno da priča jasan politički cilj , koji je prava opozicija, koji se zalaže za mnoge suštinske stvari i još da se njegova politička ideologija u potpunosti slaže sa mojom. Ali onda ne bismo živeli u zemlji Srbiji i ne bismo imali osnovne probleme postojanja, kao što je strah. I ne samo strah od gubitka posla ili strah od nenalaženja istog, već strah od bilo kakvog ponašanja, jer se plašimo AVođe. Već strah od slobode mišljenja, strah od slobode izbora na izborima. Pre neki dan sam srela druga koji je u strahu da će izgubiti posao ako ne glasa za Njega. Da ne ulazim u detalje gomile klipova koji su se pojavili iz različitih preduzeća gde radnici (naravno opet anonimno) priznaju da su naterani da glasaju za Njega inače če dobiti otkaz. 1984. na delu. Bez metafora.

Zato mislim da ovi izbori nisu trenutak za izražavanje svojih političkih stavova (levih ili desnih), već poslednja mogućnost za sprečavanje diktature koja svakim danom sve više koreni i preti da sve drugo postane korov. Jovo Bakić je skoro pisao u Politici da možda ne treba delati i ne treba izaći na izbore, jer ako se ova vlast nastavi, rašće nezadovoljstvo i postojaće veće šanse za revoluciju. To je vrlo optimističan stav, ali sigurna sam da se neće desiti. Zato što se nezadovoljstvo ne produbljuje, nego se alarmantne vanredne stvari prihvataju kao normalna svakodnevica. Normalno je da se ljudi ubijaju jer nisu mesecima dobili platu, normalno je da sede sa pelenama u fabrikama, normalno je da su ljudi ucenjeni da galsaju za Njega i da na Jutjubu postoji video sa upuststvom o tome kako da glasate za koga hoćete, a da nadređenima pokažete da ste glasali za Njega, normalno je da se ruši Beograd u sred noći (a da se On pitao, po danu bi), normalno je da kada odeš na intervju na posao te pitaju “Jel imaš knjižicu?”, ali ne zdravstvenu, normalno je da se glasovi kupuju sendvičima (jer nas je sistem doveo do toga da ćemo uraditi bilo šta za (bukvalno) parče hleba), normalno je da se svakodnevno ponižavaju novinari i da im se govori da su strani plaćenici, normalno je jedino što ima Srbija jeftina radna snaga i da se ljudima svakodnevno govori da su neradnici i da čekaju da im sve padne s neba, jer ne mogu da nađu posao jer nisu u Partiji. Normalno je da nema nezavisnih novina i slobode medija, normalno je da firme Njegovog brata dobijaju sve raspisane državne tendere i da to svi znaju i da niko ne može ništa da uradi, i normalno je da je završna stanica školovanja aerodrom Nikola Tesla. I najnormalnije od svega je što je opšte mišljenje stanovništva da je “Srbija mnoogo napredovala“ jer „eto, stalno dobijamo pohvale od stranih zemalja“.Pošto je mišljenje Merkelove i Šredera o zemlji Srbiji relevantnije nego naše.

Ako ne izađete sutra na izbore, ja ne mogu a da ne zaključim da sve pomenuto prihvatate kao normalno.

brat

Prekjuče su naslovne stranice svih novina obučene u AVođinu odoru bile šok. Sutra će i to već postati normalno. Umesto sve dubljeg nezadovoljstva kojem se nada Bakić, dolazi do tolerancije na frustraciju, tj. tolerancije i navikavanje na ono što je do skoro bilo frustrirajuće, sve dok sve nenormlano postane normalno. Naravno da ne mislim da je Vučić kriv za sve što se dešava. Moguće je da čak on ni ne šalje nikoga da ucenjuje narod, već da to radi bagra sa nižih lestvica, koja je dobila moć da tlači zahvaljujući Partiji i koja se uplašila da će se ta moć, dolaskom drugog predsednika smanjiti.  Ako AVođa pobedi, i on i njegovi podanici će uvideti da tlačenje uspeva, i zato će  nastaviti još jače. Normalizacija svega što se ustalilo kao normalno najveća je opasnost.

Prema tome, slažem se da su kandidati daleko od kvalitetnih, da nemaju jasnu političku ideju, ili ako imaju da je konzervativna i da, ko god da pobedi,  i dalje ćemo biti samo pijun na šahovskoj tabli Evrope. Međutim, koliko god se slagala sa stavovima političkih apstinenata, mislim da je neophodno da izađemo na ove izbore. Jer nisu stvar slaganja sa političkim programima, ili izražavanja političkog mišljenja, već su stvar opstanka. Jer gore od ovog ne može, ili je bar teško zamislivo. Eto, još imam bar zrnce nade da ćemo sa nekim drugim na čelu države prestati na poniženja i preživljavanje gledamo kao na nešto normalno. Ne verujem da će sa bilo kojim predsednikom država biti stabilnija, ali ćemo bar prestati da mislimo da živimo u raju, kao što stalno pokušava da nam se proda, i tek tada će ljudi možda početi da misle da bi promene odozdo mogle imati smisla.

[1] Izvinjavam se na rodnoj podeli pevačica i političara, ali činjenica da je noramalno da za izbore nikada ne postoji nijedna kandidatkinja, dodatno je porazna. I od žene Vuka Jeremića koja je jedina imala bitniju ulogu u kampanjama, ostalo je samo „cmizdrenje jer ne može da dobije bebu” i slika majke i supruge kao jedinih uloga koje može imati žena.

Sonja Sudimac

Advertisements

One thought on “Zašto ću glasati (iako nemam za koga)

  1. Slažem se u svemu sa autorkom teksta, i stoga ću prekopirati komentar koji je okačen na tekst rkk-a- ne radi repeticije, već što se on može potpuno primeniti i na ovaj tekst, a posle ću dodati po koji red slova i za ovu kritiku.

    “Rade, iako se načelno slažem sa tobom oko više stvari (i sam bio apstinent na jednom od prošlih izbora iz manje više istih razloga) moram da ti predočim da si na osnovu argumenata izvukao upravo onaj zaključak (kao i ja tada) koji baš taj sistem i želi da ti izvučeš: apolitizovan, neopredeljen i apatičan pojedinac je samo propratni efekat onoga što su ‘oni’ (na globalnom nivou, tako i kod nas) i želeli da postignu. Stoga ću danas, barem posle doručka (da mi ne presedne) ipak izaći na izbore, iako do pre 3 dana nisam imao ni najmanjeg pojma za koga bih glasao- iz istog onog razloga zbog koga bih da sam građanin USA glasao za Trumpa (sad iščekujem kontroverzu i gađanje povrćem u mom pravcu) : ne zato što se nužno slažem sa njegovom politikom (unutrašnjom definitivno ne ali spoljašnom čak i malo)- već stoga što ne bih voleo estamblišmentsku lutku koja nastavlja tradiciju jednog obrasca, jedne strukture koju si pominjao, za koju već znamo šta nam donosi i kuda nas vodi! Tako da se to možda ipak može nazvati izborom između kuge i kolere- biranje manjeg zla. Ali ne birati to manje zlo, znači prepustiti se bolesti da nas žive pojede bez i nagoveštaja bilo kakvog otpora- a ako na kraju moramo podleći baš toj bolesti- zašto joj makar ne otežati proces?

    Malo romantičarski, ali nije nam mnogo toga ostalo u ovom nepromenljivom svetu, ne? Nada je, na kraju krajeva, i dalje besplatna 🙂 ”
    _____________________________________________

    Ovde se vidi koliko se mišlhenja poklapaju, a sad, apropo izjave prof. Bakića o potencijalnoj revoluciji: to je uistinu optimističan, možda još više romantičarski pogled na stvari, ali bojim se, kao što je i sama autorka konstatovala, na kraju ipak neutemeljen pogled (što je poražavajuće samo po sebi, a evo i zašto). Narod je u procesu 5. Oktobra i onoga što je usledilo neposredno nakon prevrata, potrošio ogromne zalihe energije, nadanja i želje i za delovanjem. Možemo reći da je veliki momentum izgrađen, skupljen ali i uzaludno protraćen. Dolaskom ‘još gorih’ na mesto onih za koje smo mislili da su tolilo loši da gori ne mogu biti (kako li smo se samo prevarili u proceni) narod otada tumara političkom i javnom scenom ošamućen, obamro i utrnuo. Jede sve što mu se servira, iako je kašasto i na kašičicu- jer na kraju, drugoga za jelo ni nema! I upravo to prihvatanje svega što se servira, ta normalizacija nenormalnog o kojoj autorka govori- jeste ono alarmantno. Retko kada su se u istoriji revolucije odigravale jedna za drugom u tako kratkom vremenskom intervalu. Ipak, ne moraju se svi prevrari odigrati u krvi do kolena (mada mi na ovim prostorima čini se imamo istreniran apetit za pomenuti scenario). Veliki deo sile društvenog potencijala je rasplinut u godinama posle 2000. Moja romantičarska nadanja su mnogo skromnija od prof. Bakićevih: ona glasi da se nadam samo tome da nije i cela zaliha i rezerva te iste sile potrošena uzalud. U tom slučaju, put bi AVođi a i ljudima koji bi dolazili nakon njega bio potpuno otvoren da normalizuju šta im se prohte i prodru i u najsitnije segmente društva….

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s