Kritika / Pozorište

Укалупљивање – трагедија лоптања у Срба

Фудбал је, кажу, најважнија споредна ствар на свету. Како је добро Џон Оливер у својој talk show емисији показао – фудбал је налик религији. У аналогији са римокатолицизмом: ФИФА је Црква, Председник је Папа, стадиони су храмови, а утицај на цео свет је импонзантан – прва је мондијалистичка, друга универзалистичка организација. Међутим, и поред недодирљивог бирократског апарата и општепознате корумпираности, људи и даље практикују сакралне ритуале (навијање односно молитва) чиме ове организације остварују својеврстан монопол над духовном производњом. Тако данас стоје ствари са целим светом. Међутим, док су велики спортски догађаји и у самој колевци фудбала – Бразилу – схваћени као прилика за еманципацију и обрачунавање са политичким елитама и њиховим идеолошким апаратима, на нашим просторима они и даље искључиво служе као средство аполитизације становништва. У таквом друштвеном контексту, на сцени УК Вук се ових дана изводи представа Укалупљивање.

fifa-go-home-620x351

У овом тексту неће бити изложени сви елементи представе. Један елемент је посебно издвојен и протумачен јер сматрам да је од највећег значаја: однос политике и спорта.

Но, пре свега једна напомена. Игру глумаца нећу подвргавати критици јер она у оваквој представи мора бити дистанцирана и остати у другом плану. Иако је представа по жанру комедија (или сатира), глумачке бравуре нису сврха по себи. Оно што би се у жаргону назвало „шмиром”, у овом случају не важи јер сама поставка представе не захтева натурализам (уколико је сам термин резервисан искључиво за арисотетелијанско позориште). Форма представе је таква, као што ћу даље показати, да публика ни у једном тренутку не сме заборавити да се налази у позоришту и присуствује једном припремљеном сценском догађају (као пример може послужити исценирано испадање из лика). С тога, порука коју представа шаље мора остати у првом плану. Довољно је рећи само да глумци својом игром јесу створили дојам код публике да је реч о сценској илузији, верујем, пратећи редитељеве инструкције. Колики је крајњи ефекат представа остварила – то је већ у домену режије.

Фабула у представи је једноставна. Човек – Србин, страсни фудбалски навијач – одлази код Свевишњег Селектора и тражи да његов народ доживи барем још једну фудбалску победу. Омнипотентни Селектор га враћа у прошлост да исправи своје грехе. Хронологија обухвата четири светска првенства од 1990. до 2010. године. Фудбалском фразеологијом показан је однос политичке динамике и статике. Представа прати распад СФРЈ, идеолошки заокрет, смењивање режима, транзицију у либерални модел демократије, међутим, и поред свих институционалних промена, преовлађујућа политичка култура остаје иста. Србин, и даље остаје исти онај страсни фудбалски навијач без обзира на државу у којој живи. Ово је важно јер фудбалски речник не служи само као успостављање заједничког језика између представе и њене публике, већ иде даље од тога. Представа показује неодвојивост политике и спорта. У том смислу, страствени навијач није ништа друго до просечан гласач. Аналогија између селектора и врховног политичког ауторитета је јасна, као и између навијача на спортским трибинама и гласача на изборима. Спорт и политика су ствари у које се сви разумеју. Свако зна коју тактику треба применити и где је селектор погрешио. Та слобода за исказивањем мишљења у приватној сфери о сфери јавног, заправо представља само неартикулисано негодовање које служи као својеврстан издувни вентил чиме се стваралачка енергија неутралише. Ту се уочава разлика измђу оних који одлучују (фифа) и оних у чије име се одлучује (навијачи). Гласач (или апстинент али свакако конзумент медијског политичког садржаја) политику доживљава емотивно и у томе иде на руку редефиницији Томе Аквинског zoon politikon (политичко биће) као animal sociale (друштвена животиња). Правећи паралелу, даље увиђамо сличност између дочека спортиста и политичког митинга. Оба су по форми масовни скупови, прожети афективним доживљајима учесника. Међутим, оно што је најважнија сличност јесте начин њиховог организовања по top-down принципу. Иако жеља иницијално полази “одоздо”, као што политичка партија професионалним руковођењем отуђује политичку моћ, тако и бирократске структуре користе дочек спортиста у сврху политизације. Дакле, навијач је опет конзумент, само што уместо новцем, овај ћеф плаћа слободом.

docekkk-vuk

Ова представа би се такође могла сагледати и из феминстичког угла. На самом почетку, један од глумаца понавља назив чувене песме Џејмс Брауна This is a man’s world. На сцени су сви мушкарци и у току представе неки од њих играју и женске ликове (у току представе сви глумци мењају неколико ликова). И опет – фудбал као идеална алузија. Спорт који тек у последње време постаје популаризован међу женама али који дефинитивно остаје резервисан искључиво за мушки род без обзира на признавање формално-политичких права. У самој представи, породица је устројена по патријахалном обрасцу. Отац није само модел понашања свом сину, већ и жени која у суживоту са њим временом такође постаје страствени љубитељ фудбала.

Напокон, фудбал представља идеалну алузију и с тога што је сам тржишни феномен. Распад социјалистичке Југославије и транзиција из планске у тржишну привреду довела је до тога да гласање на изборима и гледање фудбалске утакмице произилазе из исте логике. Док навијач конзумира спортски садржај, дотле гласач на изборима добија привид политичке партиципације, а заправо су и један и други само пасивни примаоци.

Последња сцена је кључ за резумевање ове представе. Она је, уосталом, била и инспирација за овај текст. Година је 2036. Србин је свргао Селектора са власти и сада намешта утакмице по сопственом нахођењу (диктаторски). Србија је освојила свако првенствно за време његове владавине.  У таквим околностима, на сцени се појављује огољен народ у свој својој немаштини. Компензаторска функција спорта овде добија фаталистичку димензију. У току саме представе је свака фудбалска победа била ликована као политичка (пример са победом над Немцима на Светском првенству 2010.). Два се закључка изводе: Први – принцип из којег владајућа класа изводи свој квази легитимитет се своди на стару римску изреку “panem et circenses” коју бисмо могли да преформулишемо као: што мање хлеба, више игара. Ескапизам је политички потпуно импотентан, а последица тога је све већа експлоатација и беда. Други, који произилази из првог – репродукција моћи. То што је Селектор сада Србин, уопште га не поистовећује са народом који предводи. Класном анализом уочава се да он само врши “етнификацију политике”.

Сумирајући приказ, сматрам да је представа успела у основној намери – да, хамлетовски речено, буде “огледало природе”. Додуше на сатиричан начин приказивања, којем недостаје директнији однос према публици не би ли се у извесној мери остварио “ефекат зачудности”. Оно што је потребно јесте нагласити песимистични крај представе који би код гледалаца пробудио свест о неопходности политичке мобилизације (уколико је реч о политичком театру).

Све у свему, свим читаоцима добронамерна препорука.

Вук Вуковић

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s