Poezija

Džez

Na moja usta izlazi

vatrena disonantnost

tonova i boja

ostavlja me zatečenog bez

ikakve ideje o cilju…

Pokušavam da verujem, jer

ne uspevam da hodam,

iz sve snage zaboravljam,

u sebi strpljivo ubijam Boga…

Više se ne opirem hiru…

 

Već gledam sa strane,

a ipak još sam tu…

Slobodna igra oko zadnjeg uporišta svesti,

u bolje dane možda mogli bi se sresti,

da!

ali ja dajem život svojoj

pesmi…

i upravo postajem svestan,

neprotegnutog duha,

vezanih ramena,

i kako to bol uobličuje čoveka.

 

Sa moga dlana krv kaplje ka zemlji

bez oštrice, bez rane, bez bola i jeze…

Gledam na dole kako kaplje moj život,

bez snage, bez smisla, bez volje, bezveze.

Ali sa žarom kojim kažu da me vole…

sa istim žarom ne verujem nikom.

 

Dugim korakom neumornog versa,

po marginama stiha,

neuslovljeno šetam

vazduh diše kroz moja pleća

najveće boli u grudima nema.

Kao izmaglica bledim, prestajem da se sećam…

Ja sam laž!

Ja sam mrak i mrak praznine.

Da mogu zvao bih se sloboda,

a tada tek ne bih imao ime.

 

Miloš Tešić

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s