Priče

Slučaj Benedikt-Kristof: Dve analize Benediktove originalne šale (II)

Postoje dve mogućnosti za interpretaciju Benediktove originalne šale:

Po prvoj mogućnosti bi objašnjenje za dijalog između Benedikta i Kristofa (u kojem Benedikt počinje šalu, a Kristof ga prekida smehom i govori mu da najverovatnije ne zna šalu) bilo to što je Kristof posle uvoda šale, u svojoj glavi čuo ostatak šale koji je sam izmislio, jer mu se činio logičnim. Kako je to bio smešan kraj šale, Kristof se smejao. Kristof se dakle smejao sopstvenom završetku šale koju je započeo Benedikt. Međutim, kada je Benedikt video da se Kristof smeje on je pomislio da ovaj šalu već zna i želeo je to da proveri. Međutim, Kristofu je izgledala previše neverovatna mogućnost da je njegova verzija završetka šale ista kao i originalna verzija koju će mu Benedikt ispričati, pa je pretpostavio da su u pitanju dve različite šale ili šale sa istim početkom ali različitim krajevima. Ali se desilo upravo to da je Benedikt ispričao skoro identičan kraj na koji se pre par momenata Kristof nasmejao čuvši ga u svojoj glavi. Kako ga je sebi ispričao, Kristof je morao Benediktu priznati da je šalu već čuo jer bi u protivnom Benedikt pomislio (pošto se Kristof nije smejao na kraju) da je u pitanju ili loša šala ili da je šalu loše ispričao. Ukoliko bi bio slučaj da je loša šala to bi značilo da Benedikt ima loš smisao za humor. U drugom slučaju bi njegovo loše pričanje šala značilo da nije zabavan čovek. Pošto su Kristof i Benedikt veliki prijatelji, Kristof je, analizirajući obe navedene mogućnosti zaključio da je najbolje reći istinu (da je šalu već čuo) ma koliko to zvučalo čudno (zbog prvobitnog smeha i činjenice da do kraja nije prekinuo Benedikta kako bi mu rekao da je šalu već čuo). Dakle, problem je što je Kristof tek na kraju rekao da je šalu već čuo. Međutim, Kristof je radije dopuštao okolnost u kojoj je Benediktu izgledao kao čudak nego da svoga prijatelja implicitno uvredi.

Druga mogućnost jeste ona u kojoj je Benedikt svoju šalu već ispričao Kristofu ali se sam Benedikt toga ne seća. Uvod u kojem pravi tolike pripreme je u stvari posledica njegove sumnje u svoje istinito verovanje da je Kristof šalu već čuo. Međutim, kako Kristof nije želeo da prizna Benediktu da mu je ovaj šalu već ispričao, istu je Benedikt morao da ispriča ili bi Kristofa implicitno smatrao lažovom. Kako je u drugoj varijanti Benedikt više verovao u svoju zaboravnost nego u Kristofovo nevaljalstvo, takva odluka nije iznenađujuća. Ova varijanta je, sem Kristofove zlobe, opaka i zbog nesigurnosti koju uliva ovakav Kristofov čin zbog eventualne mnogobrojnosti ispričanih šala. Pitanje je koliko je puta jadni Benedikt ispričao svoju šalu Kristofu? Još gore je pitanje koliko će je puta pričati, a da će mučenik uvek biti u nedoumici iz koje će izaći odlukom o naivnom viđenju Kristofa kao valjanog čoveka i prijatelja (što on i jeste u prvoj mogućnosti). Po ovoj interpretaciji svakako Kristofa držimo za velikog zlikovca, dok je on uistinu takav ukoliko uspeva da iznova vara Benedikta. Sa svoje strane, Benedikt može biti predmet obmane samo ako je neverovatno zaboravna osoba, što nije nemoguće stanje stvari.

Dušan Arsovski

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s