Film/Kritika

Ljubav-kapitalizam

Šta je zapravo ljubav i kako je najbolje opisati?

To bi mogla da bude neka vrsta odnosa, neka vrsta sile, ili jednostavnije emocije. U sva tri konteksta ljudi koriste ovu reč. I u tom pravcu će i ići moj tekst. Pokušaću da se kritički osvrnem na ono što se danas pomoću svih sredstava javnog informisanja, posredstvom dominantnog diskursa, reprezentuje kao ljubav. Neću davati opravdanja zbog čega mislim da se u javnom diskursu tako predstavlja ljubav. To što mislim da je ljubav u javnom diskursu baš takva, a ne nekakva drugačija ću pravdati time što je na mene javni diskurs delovao tako da sam je ja baš smatrao takvom, a ne drugačijom. Ovde ću se ograničiti na erotsku ljubav, neću ulaziti u ljubav između članova porodice, ili prijatelja, iako mislim da stvari stoje slično.

Suština ljubavnog odnosa, kao i svega u javnom diskursu kapitalističkog sistema mora biti svođenje svega na neku vrednost, na neku cenu, na neku svojinu. Mišljenja sam da ni malo drugačije ne stoji i u ljubavi. Ona se idealizuje kroz prizmu pasivne žene i aktivnog muškarca. Metafora princa na belom konju, koji stiče (ubija zmajeve, ide kroz trnje itd.) kako bi ,,kupio” princezu se naravno u romantizovanim predstavama predstavlja kao nešto sveto i uzvišeno. Ova forma idealizacije ljubavi je svojstvena od davnina do danas, izmenili su se mačevi i konji, zamenili su ih mobilni telefoni i automobili, ali princip je isti.

Vrhunac tog ljubavnog principa je posesivnost. To se oslikava pre svega jezikom koji govorimo, pa tako kažemo ,,on je moj dečko”, ili ,,ona je moja devojka” i time nesvesno reflektujući ovaj svojinski odnos. To naravno ne ostaje samo na jeziku, iako se na jeziku očitava formalizacija te odlike. Da to ne ostaje samo formalno pravdaću samo time što sam ja pre osvešćavanja nekih stavova smatrao da je devojka ako je sa mnom moja i da je tako bilo u slučaju svih ljudi koje sam do pre godinu dana poznavao, to će mi biti dovoljan dokaz. Kako u osnovi kapitalizma stoji sebični čovek, kome je svrha da stiče i potčinjava, tako se on ne može transformisati u ljubavavnoj sferi i ostaje isto tako sebičan. Iako mislimo da je ljubav neko plemenito osećanje, koje pretvara svrhu jednog čoveka u svrhu makar atomske zajednice dvoje ljudi, ni to nije istina, nažalost. Upravo suprotno, javni diskurs kapitalističkog sistema propagira ljubav kao nešto što pretvara jednog čoveka u stvar drugom čoveku, u njegovu svojinu. Pošto je kapitalistički sistem, sistem dominacije čoveka nad čovekom (Ovo se ogleda u uređenju kapitalističkih firmi, država i svih postojećih struktura organizovanja u kapitalizmu. Uvek je jedan glavni, a drugi su mu potčinjeni i on u zavisnosti od količine svoje moći se prema potčinjenima odnosi kao prema stvarima.), tako i u ljubavi će uvek de facto jedan biti taj koji će posedovati ovog drugog, dok će se svojina tog drugog sadržavati na onom formalnom jezičkom ,,on je moj dečko”.

Pošto živimo u patrijarhalnom društvu obično će taj neko ko poseduje drugog biti muškarac, mada i obrnuta situacija je moguća i po mom sudu podjednako loša. Tužno je kako ovom ne preterano logički valjanom analizom dolazimo do toga da bilo koja stvar i osoba sa kojom smo u ljubavnoj vezi skoro da dobijaju sinonimno značenje, tj. da je sve samo svojina.

Šta ljubav treba da bude?

Ljubav treba da bude sila koja spaja dve ili više osoba, koja istinski, na tom najbazičnijem nivou stavlja svrhu jednog čoveka u funkciju svrhe više ljudi, stavljajući na taj način opšti interes na tom atomskom nivou ispred ličnog i tako uništavajući sebičnog čoveka i transformišući ga u društvenog čoveka. Time bi se na bazičnom nivou stvorili preduslovi za izgradnju novog društva izgrađenom na opštem, a ne na zbiru sukoba sebičnih interesa. Na individualnom nivou ljubav treba biti jedno bezgranično davanje, bez ikakvih očekivanja, jer su očekivanja u ljubavi bazični oblik posesivnosti. Kada kupite televizor očekujete preformanse, koje stoje na papiru, koji dobijete sa njim, na isti način kada kupite devojci minđuše, cveće, potrudite se nekako, itd. očekujete nešto za uzvrat. Tako principijelno svodite partnera na stvar što on ne sme biti. Svako ulaganje (davanje) u tu nekakvu silu zvanu ljubav mora biti apsolutno bezuslovno, jer u suprotnom pretvarate partnera u stvar, a odnos u svojinski. Međutim, ovakva ljubav u javnom diskursu ne može da se promoviše niti da se ostvari, jer u ovom svetu sve ima cenu i jer je dominacija čoveka nad čovekom bazični princip reprodukcije kapitalizma.

Sve dok se društvena realnost fundametalno ne promeni i društvo se ponovno izgradi na zdravim osnovama, zasnovanim na opštim interesima, na jednakosti i solidarnosti neće biti ni ljubavi, jer ono što je ljubav danas i što je bila oduvek, to nije ljubav, već samo ime za još jedan konkretan oblik dominacije čoveka nad čovekom.

Uroš Kiriljuk

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s