Filozofija

Šta je jezik?

„Granice moga jezika su granice moga sveta“

Ludvig Vitgenštajn

„..suština jezika: jezik suštine..“

Martin Hajdeger

 

Pitanje je jednostavno, a opet čini se da na njega ne možemo tako lako odgovoriti. Jezik, ako se naravno ne misli samo na neki određeni ( srpski, engleski…) već uopšte jezik, jeste skup svih reči i pravila uz pomoć kojih gradimo nove reči. Pošto jezik sadrži reči, a takođe poseduje pravila za njihovo dalje građenje možemo zaključiti da jedan jezik ima tendenciju da se širi i da u sebe uključi što više fenomena dajući im imena ili etikete. Tako se, na primer, na srpskom jeziku za to i to drvo kaže da je breza. Objekat koji smo našli u prostoru smo nazvali breza i na taj način sve objekte koji imaju ista svojstva obuhvatili ovim terminom. Ovo se naziva i ekstenzija pojma. Ali šta je sa fenomenima koje ne vidimo u prostoru? Pa i njima dajemo nazive. Misao, želja, ljubav.. To su mentalni fenomeni koji su takođe imenovani. Možemo da pričamo o prošlim, sadašnjim i budućim događajima. O mogućim i nemogućim stvarima. Čini se da možemo da pričamo o dosta stvari. Postavlja se pitanje: Da li jedan jezik može sve obuhvatiti? Ili da budemo precizniji: Postoji li nešto što jezik ne može da imenuje? Hajde prvo da vidimo gde su granice jezika ako ih ima. Možemo li pričati o jeziku? Pa zar to ne radimo upravo? Da, ali možemo li posmatrati jezik? Čini se kao da upadamo u kategorijalnu grešku pa ćemo se vratiti na reči. Ako se zapitamo o jeziku mi se pitamo o celom jeziku, a ceo jezik uključuje sve što se ikada može napisati ili izgovoriti. Ako hoćemo da opišemo jezik mi kao da hoćemo da izađemo iz njega, ali nas upotreba reči i dalje obaveštava da nismo izašli iz njega. Postoji li mogućnost meta-jezika koji nije jezik? To deluje kao protivrečnost. Izgleda kao da je upravo granica jezika dosegnuta kod zaključka da o jeziku ne možemo da pričamo, a da se ne upletemo u kružno zaključivanje. Jer šta bi bio razgovor o jeziku ako ne pričanje o nečemu što već pretpostavljamo. Šta god da se pitamo o jeziku mi već formulišemo iskaz u jeziku da bismo zaključili nešto o jeziku. Već vidimo koliko ovo zvuči konfuzno. Postoji li metod koji nam dopušta da se nekako približimo jeziku onakav kakav on jeste? Kao što smo videli ne možemo da pričamo ili pišemo jer smo i dalje u jeziku. Moramo izaći iz jezika. Kada izađemo iz jezika postoji li način da se javimo bez upotrebe jezika, a da nas neko razume? Približavanje, gledanje u jezik, dodirivanje jezika.. Čini se da smo prinuđeni da koristimo ove termine jer se kroz njih bar nazire pokušaj bekstva iz jezika. Šta ako je to nemoguće? Postavlja se pitanje – ako je nemoguće kako se to dokazuje? Šta ako mi dodirujemo jezik svakodnevno, a ne možemo to da iskažemo? Ovo naravno moramo shvatiti metaforično jer iskaz ” dodirnuo sam jezik” zvuči besmisleno ako ne razumemo “dodirnuo” u kontekstu svega gore napisanog pa i onda taj termin ne možemo u potpunosti da razumemo. Ovde se javlja jedan interesantniji uvid – Istinitost ovog iskaza nije u jeziku već van njega ( ako je igde). Međutim, da li je ovo iskaz? Iskazna logika definiše iskaz kao reč ili rečenicu za koju ima smisla pitati da li je istinita ili lažna. Znači, ukoliko postoji metod uz pomoć kojeg bi mogli da ispitamo istinitost ove rečenice ona bi bila iskaz. Ali kao što smo nagovestili, istinitost rečenice ”dodirnuo sam jezik” ne možemo da proverimo. Ona je po pravilima iskazne logike besmislena. Za logiku se kaže da se bavi mišljenjem i procesom zaključivanja. Što se tiče zaključivanja, u zaključivanju imamo premise sa kojih se prelazi na zaključak, od ispravnosti tog prelaza i istinosti premisa zavisi istinitost zaključka. Preciznije rečeno, sa iskaza dakle ( jer se može pitati da li je istinit ili lažan) se prelazi na novi iskaz. Da li se može u našem primeru sa dodirivanjem jezika govoriti o nekakvom zaključivanju? Prelazim li ja sa nekih iskaza na neke druge? Jasno je da ne. Ako je tako, upotreba ovog metoda nije podesna – metoda iskazne logike. Što se tiče mišljenja, pošto se za logiku kaže da se bavi valjanim mišljenjem, možemo li se zapitati šta znači to valjano? Pa opet po pravilima logike. Ali već smo zaključili (smemo da zaključujemo jer smo još u jeziku) da ta pravila ne važe tamo gde smo mi krenuli. Moramo takođe postaviti veoma važno pitanje: Da li postoji misao, a misao je svakako nešto što je vezano za mišljenje ako ne i isto to, koja se ne može pretočiti u iskaz? Naravno, videli smo da može. To je naša misao o jeziku. Kako nam se čini veoma važnom postavlja se pitanje što je logika ne uključuje u sebe budući da se bavi valjanim mišljenjem? Odgovorili smo i na ovo pitanje. Ali što to nije valjana misao? Zašto bismo ograničavali misli na ovaj način? Da li je samo činjenica da postoji jasan metod za smislene iskaze to što ih odvaja od ovih naizgled besmislenih? Da li smo postali robovi metoda? Da li je granica logike isto što i granica smisla?

Dušan Arsovski

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s