Buđenje / Poezija / Umetnost

Ko je kriv?

Uzeo je brižno upakovanu užinu sa kuhinjskog stola i otišao u školu. Uplašen. Mnogo uplašen. Razmišljajući šta ga sve danas čeka. Da li će sresti one dečake iz sedmog dva? Sigurno hoće. Zašto se uopšte nada boljem ishodu? Opet će mu oteti tu brižno upakovanu užinu, vređati i tući ga. U najboljem slučaju.

,,Nema mi spasa“, mislio je. „Jači su od mene, veći i snažniji, ima ih trojica, a ja sam jedan, i sve to…“ ,,Nema veze, istrpeću, preživeću, a posle ću već nešto smisliti. Nadam se. Pa, ne može valjda ovo da traje večno.“

Jedan, dva, tri i opet isti scenario, samo druga lokacija. Školski WC. Izašao je sa časa kako bi se umio, osećao se pomalo malaksalo. Čekali su ga. Znali su da će doći. I, počelo je. Olovna zavesa se podigla, na pozornicu su stupila tri aktera i još jedan, sporedni lik. Uvodni deo od niza najokorelijih uvreda, poganih reči koje ostavljaju neizbrisiv trag u glavi, mozgu, duši, u srcu! Zatim udarci. Sve jači i jači, TAP. Prvi šamar. TAP. Drugi, treći. TAP. Pesnica u stomak. TAP. Još jedna u glavu. TAP. I u međunožje. TAP. Pao je cvileći i molio je zvezdu da ga spase. Jer, svako od nas ima svoju plavu zvezdu, zar ne?

,,…Mora biti takve zvezde

Što se čudiš.“ , reče Mika Antić.

Pljunuli su ga još jednom i otišli, ispražnjeni, srećni i spokojni. Zasitili su se. Do sutra. Pokušao je da ustane… Ulepljen njihovom penastom pljuvačkom sa dobro poznatim osećajem i željom da se ovo što pre okonča. Da, želeo je svoju smrt, tačnije, čeznuo je za njom. Gore na nebu je sigurno lepše, tamo je i tata, i nikad te ništa ne boli.

Vratio se na čas, niko ga ništa nije pitao, jer protiv moćnih se ne može. Sutradan je predstava ponovo stavljena na repertoar i bila je aktuelna narednih sedam meseci. Nije umeo sebi da objasni odakle mu snage da izdrži toliko. Mislio je na neko lepše, buduće vreme kada više neće ići u školu. Želeo je da bude veterinar. Da, oduvek je voleo životinje više nego ljude. Osećao je neverovatnu povezanost sa njima. Ali, to bi značilo još mnogo godina škole i mučenja i maltretiranja od strane novih aktera u već poznatoj predstavi. Stresao se i odustao vrlo brzo i od tog maštanja koje ga je održavalo u životu. Majku nije smeo da opterećuje, ionako je bila previše obolela. Znao je da nema snage ni sebi da pomogne, a kamoli njemu.

I tako su prolazili dani, kao na traci. Kad vam je svaki dan isti, i ne primećujete kako vreme brzo prolazi. A onda je došlo do male promene. Nagore, naravno. Na pozornicu je stupio novi akter- siv i oštar. Dok su ga ubijali od batina, kao i obično, jedan od njih je izvadio nož i povredio ga. Jako. Kao nikada do sad. I otišao.

Ostao je na zemlji, a onda je jedva nekako ustao i došepao do obližnje zgrade. I skočio. Sa šestog sprata. To je bio jedini spas. A bio je samo dečak smeđe kose, dobrog srca i imao je dvanaest godina.

Dunja Radovanović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s