Buđenje

Grad koji guta ljude ili ljudi koji gutaju grad

Ko

Ulične svetiljke šljašte. Nije to puko sijanje, već šljaštenje. I one obasjavaju ulicu, ulice, sokake, slepe ulice, puteve, grad. Ulice su uglavnom lepe, prijatno je šetati njima, a posebno kad su obasjane, a… pa da, uvek su obasjane. Izgledaju kao sve bezbedne ulice. Kada bi mogle da se dotaknu, osećam da bi bile potpuno glatke.

Međutim, nešto nije u redu. Stanovnici grada retko kad izlaze iz svojih kuća. Samo u slučaju nužde, kad ih pravila i norme nateraju. Kad moraju da odu na posao ili da kupe hleb, recimo, ili odvedu decu u vrtić.

Gradonačelnik je pričao već o tome kako nije potrebno izlaziti često na ulice i kako je najbolje gledati svoja posla u svom dvorištu. Govorio je i da je međusobno druženje štetno, da je u tom gradu sve skupo, da je hedonizam glavno zlo ovoga sveta, koje se mora iskoreniti. Stanovnici su ga slušali. Naravno. Ipak je on bio njihov gradonačelnik, koji im želi samo najbolje.

I tako su prolazili sati, dani, nedelje, meseci i godine, i niko nije izlazio na ulice, posebno noću. Retki su bili oni hrabri koji su se usudili da zgrabe nešto samo njima vidljivo i vredno. Oni su šetali sa mesecom, pričali sa zvezdama i plivali u crnom jezeru. Ostale stanovnike takve aktivnosti prosto nisu zanimale. Živeli su, pardon životarili, svoje prazne živote i glumili da su srećni i zadovoljni, misleći da su najbezbedniji u svojim dvorištima koja tako marljivo uređuju. Šta se dešavalo iza sivih kapija, znali su samo oni, i poneke nesrećne komšije kojima je ponekad smetala buka, nečije vrištanje, plakanje, zapomaganje. Ali, najlakše je bilo okrenuti se na drugi bok ili staviti jastuk preko glave i bezbrižno zaspati, zar ne komšo?

A gradonačelnik je ponosno stajao i osmehivao se. Uspeo je. Nije bilo nereda na ulicama, jer nije bilo ni ljudi koji šetaju istim, nije bilo nikakvih događaja, jer su oni nepotrebni. Nagone vas da, pre svega, izađete ispod svog tepiha, da ih doživite, da osetite, da dišete vazduh koji je u gradu, da se družite, da razmišljate… Za stanovnike ovog grada je sve to bilo prenaporno, jer ih je gradonačelnik tako naučio. A ono što gradonačelnik propoveda, pa, to je, u najmanju ruku, sveto.

Da li je kriv grad ili ljudi? Ljudi koji žive u njemu imaju mogućnosti da ga uređuju, da ga oplemenjuju, ispunjavaju različitim aktivnostima i događajima, da ga naprave prijatnijim mestom za život… Ili ne? Možda je ipak lakše pustiti gradske konje da jašu ljude.

Dunja Radovanović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s