Buđenje / Film / Filozofija / Umetnost

Alfavil – Umetnost kao oruđe protiv totalitarizma

Uvek ću se sećati Jugoslovenske Kinoteke i prvog gledanja tog zaista drugačijeg filma. Alfavil (Alphaville, 1965.) – Kakav čudan naslov, pomislio sam. Moram da priznam da nisam posle projekcije mnogo razmišljao o ideji, ono što sam uhvatio bio je humor i taj neki neobičan ton filma. Znam da sam se odmah zapitao ko je taj Godar (Jean Luc Godard) i u kom je on fazonu kad pravi ovakve filmove.

Film nam nudi toliko ideja da je broj mogućih interpretacija možda i preveliki. Ja sam odabrao da ga analiziram u kontekstu današnjeg društva i današnje umetnosti.

Ono što prvo vidimo kada film počne je lampica koja se pali i gasi i slika na čijem donjem delu vidimo ljude kako guraju tenk u vodu i iznad ruke koje puštaju belog goluba na slobodu . Simbolika je jasna od početka – Borba protiv tehnološkog totalitarizma kako bi čovek bio slobodan.

tenk, golub

Šta je zapravo Alfavil? To je grad ili mesto koje je organizovano po principima logike odnosno logičkog “Ja“ koje je preuzelo komandu. Svet koji nam je Godar prikazao se deli na unutrašnjost i spoljašnjost. Unutrašnjost je Alfavil, a spoljašnjost su sva ona mesta do kojih nije dospeo uticaj Alfe 60 (glavnog računara). Alfa 60 vrši proračune na osnovu kojih inžinjeri dalje uređuju Alfavil. Spoljašnjost i unutrašnjost su u večitom sukobu, konstantno šalju špijune od kojih je jedan glavni lik – Lemi Košn. Lemi predstavlja slobodnog pojedinca iz spoljašnjosti koji od samog početka ne sledi pravila, a čini se da je upravo to ono što odlikuje stanovnike Alfavila  – poslušnost i neupitno sleđenje pravila! Godar ilustruje na Orvelovski način načela tog sveta u ovim rečima: Tišina, logika, bezbednost i  razboritost. Ilustracija indoktrinacije je i aparat koji traži žeton da bi izbacio tablicu na kojoj piše: “Hvala“. Sve u Alfavilu predstavlja nauku, progres, logiku.. Hajnzerbergov bulevar, matematički trg..

alphaville logika, razboritost...

Međutim, ono što Alfavil zaista predstavlja jeste totalitarno društvo u najopasnijem obliku. Građani više nemaju pojma o razvoju ili budućnosti jer je ideologija Alfavila uništila i samu mogućnost za tako nešto. Vreme je krug, postoji samo “sada“.. Ono što ljudi znaju jeste da sofisticirana mašina vrši proračune i radi u “opštem dobru“. Ljudi ne mogu da prate takve proračune već da samo na osnovu njih delaju. Svaka soba poseduje bibliju koja je u stvari rečnik. U rečniku ne postoji termin “svest“, dakle opet uklanjanje mogućnosti kritičkog stava na samom izvoru. Lemi upoznaje ćerku profesora Fon Brauna (glavni naučnik) Natašu Fon Braun, čija je funkcija da nas upozna sa ponašanjem, mišljenjem i uopšte stanovnicima Alfavila. Vidimo da ne znaju šta su emocije, da ih ubijaju kad plaču (ritualno ubistvo u bazenu spada u najbizarnije delove filma u svakom smislu), da su apatični (Kada Lemi dva puta pribegne nasilju pucajući na čoveka u kupatilu i ubijajući čoveka u govornici obe devojke koje prisustvuju činu ne pokazuju ni najmanju zainteresovanost) i da se ne pitaju jer ne postoji reč “zašto“!?!

Alfavil je u svojoj želji da napreduje i organizuje svoje društvo otišao tako daleko da je umetnost potpuno proterana (sličnu, mada daleko lošije razrađenu ideju možemo naći u filmu Ekvilibrijum (Equilibrium, 2002.) .Čisto racionalan svet ne trepi nepredviđenosti. U jednom delu se pominje da Alfa 60 ponekad koristi umetnike jer su nerazumljivi kako bi ih u suštini izmanipulisao (Ovo nam i Platon preporučuje u svojoj “Državi“). Ta ideja je veoma poznata i danas. Umetnik često ne zna iz koje političke pozicije nastupa i zbog toga su često merila selekcije onih dela koja će biti promovisana čisto politička, a ne estetska. Tako umetnik želeći da se prosto eksponira ili nametne ne zna da je u stvari u službi vladajuće ideologije iako je potpuno apolitičan i “kreativno iracionalan“.

Drugi aspekt ukidanja umetnosti se takođe može sagledati u kontekstu našeg društva u kom umetnost postaje jedan od retkih kanala gde se može čuti čista kritika upućena vlastima. Svedoci smo da nijedna vlast ne želi da ulaže u takav jedan što bi rekli “pucanj u svoju nogu“. Bioskopi se gase, repertoari u pozorištima više podsećaju na jelovnik u restoranu brze hrane, gde ako kupiš karte za dve predstave dobijaš jednu komeduju gratis. Momenat iz filma koji najbolje kritikuje današnju umetnost je pozoriše u kome se oni koji se nisu mogli prilagoditi ubijaju i bacaju ispod teatra kako bi sve bilo spremno za novu turu. Ispiranje mozga “kulturnijoj eliti“ danas bi se reklo.

poezija, pistolj

Pitanje se postavlja: U kakvom Alfavilu mi danas živimo? Koja je razlika između Alfe 60 iz filma i našeg Alfe? Možda je razlika ta što se samo u fikciji totalitarizam rađa iz želje za najlogičnijim svetom dok su u realnosti uzroci moć i kontrola. Iako je autor teksta svestan toga da je Lemi kao istinski slobodan pojedinac u filmu prvenstveno delatnik, a onda umetnik, koji na pitanje: “Šta osvetljava noć“ odgovara: “Poezija“, kritika mora početi od pisanja kako bi se analizom osvetlio pravac u kom se delanje mora sprovoditi. Nesreća je što većina videvši taj pravac ostaje na čisto teorijskom osvetljavanju bojeći se da i sami krenu na taj opasan i častan put.

Dušan Arsovski

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s