Umetnost

Svakog gosta tri dana dosta

champagne-06

On je ustao taj dan i oduševljeno prihvatio slavljenje dana poezije. ,,Sjajno“, mislio je, ,,tri i po dana će se pričati o njoj, biće različitih radionica po srednjim školama i određenim ustanovama kulture, tribina, čitanja nje, itd“. Možda će i on imati priliku da pročita jednu od svojih pesama i vidi reakcije ljubitelja poezije. Vredi otići i biti deo toga. Konačno živi u glavnom gradu prepunom kulture i kulturnih događaja gde čak i poezija ima svoje mesto. Raj na zemlji.

Posetio ju je na gorenavaedenim adresama i nije se osetio dobrodošlim. On, mladi pesnik u usponu, po mnogim kritičarima. On, zaljubljenik u reči i njihovu snagu. Nije doživeo ono što je očekivao da će doživeti. Naišao je na promociju poezije među srednjoškolcima. Na pitanje: “Zašto se čitanke ne osavremene?” “Zašto savremena poezija nije zaslužila da se nađe u istim?” Naravno, bez klasika se ne može, ali uređivački tim udžbenika bi trebalo da zna da savremena poezija ima mnoge kvalitete i da može da privoli te mlade ljude k sebi, da ima tendenciju da omasovi svoju malobrojnu publiku. Samo treba da joj se da šansa, ništa drugo.

Za njega, kao nekoga ko već ima stav o poeziji, koji je strastveno čita, talentovano piše, to nije bilo naročito privlačno. Krenuo je dalje i naišao na još jednu srednjoškolsku radionicu. Nije se zadržavao. Posetio je tribinu Vrednovanje poezije u javnom prostoru. Tamo se osetio kao pasivni slušalac, što i jeste bio, ali mu je bilo u redu, mada ne naročito inspirativno.

Otišao je potom u svoj studentski dom, razočarano legao na škripavi krevet i nekako zaspao.

Ona je videla plakat ČEMU POEZIJA i tri datuma ispod toga. Zaintrigiralo ju je. Dani poezije 2015. Nikada nije posetila taj festival, nije ni znala da postoji (iako se održava od 2001. godine). Ona se od skoro doselila u prestonicu belog grada. Pisala je poeziju, osvajala nagrade i priznanja, uživala je čitajući je. Obradovala se ovom festivalu i odlučila da ode i vidi šta on ima da ponudi. U međuvremenu su se dogodile neke, kako to nekad biva, nepredviđene okolnosti i bila je sprečena da ode na dane posvećene poeziji. Bila je tužna.

Onda je počela da razmišlja o tom ustupku poeziji. Stihovi su dobili svoje mesto pod prolećnim suncem i mediji su to objavili. Objavili su da će u pojedinim kafićima u pojedinim gradovima umesto novca za popijeno piće moći da se ,,plati“ svojim stihom i objavili su članak o festivalu Dani poezije. I to je bilo to. Poezija je dobila svoju trodnevnu promociju u toku jedne godine i treba da bude neizmerno zahvalna na tome. Da, dragi pesnici i ljubitelji stihova. Posle toga tajac. Nema je. Poezija posle ta tri dana opet umire. Ovaj festival je ,,oživljava“. Vrši njenu promociju.

Da se razumemo, nema Ona ništa protiv ovog festivala, samo je pogađa to što se nakon njega neće skoro ništa promeniti. Poezija neće dobiti nijednu značajnu ulogu u svakodnevnoj, životnoj predstavi. Nastaviće da se, s vremena na vreme, održavaju pesničke večeri o kojima se, naravno, pisati neće i samim tim, (zainteresovani) pojedinci neće znati da postoje.

Na kraju više nije bila tužna zato što nije mogla da ode na svetkovinu posvećenu stihovima, bila je tužna zbog prevare.

Ako su Vam se u ovom tekstu određene reči učinile zatamnjenim, i ako Vas je od reči poezija zabolela glava, ne brinite, to nije ništa, kao što ni POEZIJA nije ništa.

Dunja Radovanović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s