Književnost

STRUKA KRIZE: Cilj koji postaje sredstvo

Među studentima književnosti naše zemlje i regiona ušao je u modu jedan izraz, za koji verujem da su ga čuli od starijih; možda od profesora, možda iz knjiga, a možda je to prosto nekakva nasledna sintagma, koja uopšte nikad i nije izlazila iz mode. A glasi ovako: kriza struke. O toj se krizi veoma mnogo govori, na neverovatno raznovrsne načine. Kreativnost sa kojom se pristupa govorenju o nečemu što se tako upadljivo ne razume zaslužuje, u najmanju ruku, iskreno čuđenje. Možda bi se osnovni problem mogao odrediti i time što u tom ,,mutnom svemu u nama“ niko više ne razlučuje uzroke od posledica; tako se kao uzrok nezadovoljstva navodi nemogućnost zaposlenja budućih komparatista, a opet, ta nemogućnost zaposlenja posledica je krize. Nedovoljno filološko obrazovanje budućih komparatista uzrok je tome što nam je struka u krizi, a opet, upravo je kriza struke dovela do nedovoljnog filološkog obrazovanja budućih komparatista. Ne pokušavam ovime da osporim postojanje krize niti važnost promišljanja i razgovora o ovoj temi, nego samo ukazujem na to da o krizi mora da se dubinski misli, a ne samo da nam je budu puna usta u nekakvoj sociološko-političkoj lamentaciji nad zlom sudbom studenata, profesora, komparatista, filologa, filozofa, humanista i uopšte univerziteta, obrazovanja, kulture, umetnosti i čovečanstva.

Sa ovime se gotovo nikad ne dovodi u vezu jedna druga moderna tendencija ne samo studenata, nego i proučavalaca književnosti koji žive ovde i sada, uopšte. To je, međutim, takva tendencija koju u najvećoj meri treba vezati za ,,krizu struke“. Tendencija da se izađe iz teksta; da se preko književnosti kao nekakvog predloška izađe u ,,svet“; suštinski – da se proučava sve ono oko, pored, iznad, ispod – izvan književnosti. Da književnost bude svojevrsna alatka ili sud, u svakom slučaju sredstvo, a ne cilj izučavanja.

Onda kada nam studije književnosti postanu poligon za razmatranja dnevnopolitičkih pitanja, ideološka prepucavanja, pa čak i nešto suptilnija društvena nesaglasja, potvrđujemo ,,krizu struke“ u njenom najstrašnijem obliku. Jer, ne sastoji se kriza u tome što ne možemo da se zaposlimo, nego u odsustvu potrebe da se obrati pažnja na pitanja struke, da se bavimo istraživačkim radom i rešavanjima ključnih pitanja koja večito ostavljamo ,,budućim generacijama“. Ne znam kako ni zašto očekujemo da se reši pitanje zaposlenja budućih polustručnjaka koji neće da se bave sopstvenim poslom, nego hoće da svoju struku koriste za nešto ,,više“? Šta god to ,,više“ bilo, u to neću da ulazim, može da bude i najbolje i najplemenitije na svetu, onog trenutka kad ga postavimo ispred predmeta kojim smo odabrali da se bavimo, a to je u našem slučaju umetnost(!), postajemo polustručnjaci, i to ne krivicom ,,sistema“, nego sopstvenim izborom koji se sastoji u neposvećenosti, rasutosti pažnje i lenjosti. Da li u takve poligone ideologija i vrleti nestručnosti lakše ,,upada“ student književnosti zato što pitanja metodologije discipline kojom se bavi nisu do kraja razrešena ( pa možda ni do sredine), takođe ne mogu sa sigurnošću da tvrdim; to je jedan od razloga što sam se uvek izjašnjavala kao filolog, koji se nadam da ću jednog dana zaista i biti, i to po profesiji, političkom uverenju, seksualnoj orijentaciji i veroispovesti, čime želim da naglasim ništa drugo do posvećenost oblasti jezika i umetnosti reči i to je posvećenost koje se neću odricati u korist ideologije, ili ma čega drugog. Pogled na studije književnosti kao jednu komponentu opštih studija humanistike lepa je i plemenita ideja. No, humanistika je nezadrživo počela da se brka sa humanošću, i od jednog humaniste se očekuje da iz humanih razloga i kao human čovek u humanitarne svrhe falsifikuje činjenice iz svoje struke. To je pomalo tragička situacija : od humanog čoveka humaniste traži se da se odrekne sebe kao humaniste zarad sebe kao humanitarca. Na šta ciljam, odlično zna svako ko to hoće da prizna. Još verujem u sensus komunis.

Verujem i da je vreme da se preispitujemo, ne zato što mislim da živimo u neko posebno vreme, nego zato što je svako vreme vreme za preispitivanje. Svaki je trenutak pravi da se okrene svako svome poslu i da se nakon velikog i napornog i dugog i teškog rada sastanemo jedni sa drugima da vidimo šta smo uradili i da onda rezultate svojih radova ujedinjujemo u nečemu što ćemo zvati humanistikom.

Možda smo, kao ljudi skloni umetnosti i ,,duhovnim naukama“, skloni i da svojim dubokim problemima tražimo duboke izvore. To ne mora da bude tako: problem može da bude dubok i ako mu je izvor prilično plitak. Na primer, možda uzrok nekih neakademskih i nevaspitanih reakcija nekih studenata na neke druge studente nije duboko ideološko ili naučno neslaganje ni pogođenost tuđim, naravno, pogrešnim stavom; možda je njihov uzrok naprosto nerazumevanje, nedostatak kulture govora i slušanja, ili temeljno nepoznavanje materije, a sve su to posekotine na telu jednog ,,komparatiste“ koje se mogu polečiti radom, a ne nekakve duboke rane koje se ne daju previti dobrom voljom i spremnošću na saznanje.

Samo da prestanemo da svoju struku istovremeno širimo i sužavamo, i da umesto toga počnemo da širimo svoje poglede a sužavamo očekivanja. Jer, jedan filolog čije su kompetencije isključivo ,,komparatističke“, a ambicije široko ,,humanističke“ , nije ni filolog, ni komparatista, ni humanista. Nije ništa.

Irena Plaović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s